др Слободан Драшковић: Питање програма

„Сваки Србин има да ради за Србију, а Србија има да се стара о сваком Србину.“

Разматрања др. Слободана Драшковића о српском националном програму која следе изнета су у ауторовим писмима упућеним Слободану Јовановићу у првим послератним годинама (1947.) и у извесној мери носе печат времена у којем су настала. Међутим, суштина изложених мисли односи се подједнако и на стање у којем се српски народ налази данас.

____________________________

Што се тиче програма, пре свега, сви програми углавном личе једни на друге и, апстрактно говорећи, у свима има лепих и симпатичних тачака. А шта који програм стварно значи, то зависи од стварних побуда и погледа оних који програм састављају и који га остварују.  Друго, посебни партијски програми могу доћи у обзир само ако постоји национални програм, који обележава оно што је неоспорно, целом народу заједничко. Код нас, међутим, то је, услед југословенства, изгубљено, и зато сматрам да један српски политички програм данас мора да садржи и оно што је најактуелније и оно што је велика историјска линија народног и националног стремљења.

Из свега изложеног, сматрам да јасно произилази програм који би изгледао овако:

1.       Држава и територија. – С обзиром на свој геополитички положај и на потребу једног стабилног међународног поретка, као и с обзиром на жртве и напоре за стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године и борбу за ослобођење целе територије Југославије у овом рату – Срби су вољни да образују заједничку државу са Хрватима и Словенцима. Срби су такође вољни да прихвате свако друго решење, које би се показало као међународна потреба за обезбеђење независности Балкана и које би обезбеђивало основне српске интересе.

Read more

др. Слободан М. Драшковић: Српска демократија

Слободан М. Драшковић (1910 – 1982), син познатог српског политичара Милорада Драшковића (убијеног од стране комуниста 1921. године), школовао се у Београду и у Минхену, где је и докторирао. Пре Другог светског рата, на Београдском универзитету је предавао економију и социологију. Уз Слободана Јовановића и Драгишу Васића, био је у руководству Српског културног клуба (његов генерални секретар). Рат је провео у заробљеништву, а по његовом завршетку одлази у Сједињене Америчке Државе, где се све до смрти бавио публицистичким и политичким радом. У емиграцији је основао Српски културни клуб „Свети Сава” и покренуо лист „Српска борба“. Написао је мноштво радова и књига. Текст који следи је један његов мање познати чланак, објављен у београдском часопису Нова Србадија почетком 1941. године.

О мало коме периоду наше историје влада тако неподељено и тако повољно мишљење као о оном времену од 1903. до светског рата, које се назива добом „предратне Србије” или „Србије краља Петра”. То је мишљење потпуно схватљиво кад се има на уму шта је све Србија постигла за тих 11 немирних, грозничавих, у сталној животној опасности проведених, ратом оптерећених година. Више пута је лепо и изразито описан и тумачен тај наш чудесни преображај када смо такорећи преко ноћ од једне мале државице, изгубљене негде у мраку Балкана, тог вечитог „огњишта рата” – државице чији се живот сводио на њене сталне државне ударе, „дворске револуције”, личне режиме, октроисане уставе и крваво угушиване побуне опозиције, државице, која је у очима иностранства била нешто између оперете и балканске тираније – постали једна снажна и крепка напредна демократска држава, која кипи снагом и полетом, растрже се на сто страна, уређује политички живот, води националну пропаганду у неослобођеним крајевима, спрема се за рат, шири просвету, подиже привреду, унапређује науку и уметност, свуда стиже и све може. Јесте се често радило задихано, брзо, са недовољно претходног знања и искуства, али је полет био такав, тако дубок и истрајан, да је изгледало да за нас нерешивих проблема нема. И стварно сав тај неизмеран посао за који се не би веровало да га могу свршити и неколико генерација, свршен је добро, солидно и сигурно. То нису ни у политици, ни у науци, ни у уметности, ни у привреди, ни у просвети, била муцања културних буквараца, него зреле, изванредно мудре и свесне речи једног народа који је потпуно нашао себе, који свој пут зна, који је свестан својих права и своје мисије, и кога никаква сила на свету не може да заустави и да спречи у остварењу идеала. Имали смо државнике и дипломате који су били способни да воде и српску и балканску и европску политику. Имали смо просветне раднике који су били дорасли изванредним задацима времена и који су духовно припремили генерације за натчовечанске напоре које су имали да издрже. Имали смо националне револуционаре и мисионаре какви се рађају у највећим државама света онда када стварају своје империје. Имали смо научнике и уметнике који су у страном свету свраћали на себе пажњу. Имали смо привреду и привреднике који су издржали и победоносно завршили трговински рат са Аустро – Угарском 1906 –1910. године.

Read more

Проф. др Вишеслав Симић: Велики наук за наше младе – Неће им помоћи ни латиница, ни одрођивање, ни заборав – све док су номинално Срби, на списку су за покољ

Када сам радио као иследник на случају помора и мучеништва Срба у хрватско-муслиманском логору Челебићи, прикупљали смо доказе и сведочења преживелих – углавном једноставан свет, добродушан и напаћен, али не превише школован, и већ увелико одрођен и полатиничен – кад су потписивали исказе, скоро сви су се потписивали латиницом, а кад су сведочили, многи су … Read more

Проф. др Вишеслав Симић: Предлози за пут изласка из државне политичке кризе у Србији

Обустава контакта са ЕУ до успостављања односа равноправности учесника.

Да се НАТО представници удаље из Војске РС и свих институција РС, а да Држава испуни све обавезе према Ратним Ветеранима ВРС, и ода им јавну почаст.

Полицији и службама безбедности осигурати улогу заштитиника Народа и Државе а не слугу појединаца и гарантора издаје.

Прекид контакта са албанским криминалцима да би Албанци одабрали достојне преговараче са државом Србијом и Српским Народом.

Објава Јавног Дуга РС, и потписника Задуживања у име Народа и Државе.

Read more

Срећан пут за Америку и питања за патријарха Порфирија

Сви се, без сумње, искрено надају да ће најављено путовање патријарха Порфирија за Сједињене Америчке Државе, од 24. јануара до 5. фебруара ове године, по Српску православну цркву проћи достојанственије и са мање блама и штете од његовог недавног покушаја да посети Пећку патријаршију, своје седиште на окупираном Косову и Метохији. Формално, сврха путовања је … Read more

Oh, mia patria sì bella e perduta… Прећутано, 2022.

Нико боље од Вердија у опери Набуко није приказао поражавајуће стање у коме се српски народ налази данас.

Од марта 2019. године, Институт Арчибалд Рајс постојано прати кретања и догађаје који утичу на положај и изгледе српског народа у сложеном светском амбијенту у коме живи и бори се за опстанак. Ненаметљиво и без политичких амбиција, хватали смо се у коштац са бројним темама које су нам се чиниле од посебног значаја. Значајне не само у тренуцима када смо се на њих освртали, него и у ширем контексту настојања да што темељнијим претресом свега што је битно допринесемо препороду једног тешко рањеног и опасно дезоријентисаног народа.

Не придајемо никакву важност календарским датумима, нарочито уколико нису везани за духовно значајне и корисне догађаје. Ипак, крај једне године и почетак друге згодна је прилика за свођење рачуна. На почетку 2023. године, то ћемо учинити из једног посебног угла, конкретно истичући не наш рад већ нешто друго, чиме би се мало ко бавио на нашем месту. То су наши неуспеси током протекле године да по одређеним важним питањима јаче делујемо на свест и савест Срба. Укратко, неуспех да их подстакнемо да се пробуде из уобичајеног мамурлука и да одреагују тамо где је то очигледно неопходно, зато што су угрожени.

Напомињемо да наша двојезична интернет презентација, намењена српској јавности у земљи и дијаспори, има на хиљаде посета. Наши текстови се редовно шаљу на хиљаде српских адреса, не само појединцима већ и медијским кућама, алтернативним и главног тока. То значи да је становиште Института Арчибалд Рајс на сасвим задовољавајући начин заступљено у широком спектру српске јавности и у српском медијском простору разних ставова и усмерења.

На фону те чињенице, желимо да наведемо три теме које су за српски народ од капиталног значаја и које смо током 2022. године у бројним текстовима обрадили, али које нису нашле одјек сразмеран важности коју несумњиво имају:

  1. Одбацивање од стране „народне скупштине“ резолуције којом се страдање српског народа у НДХ проглашава за геноцид и предвиђају се друге мере за одавање моралног признања српским жртвама у том језивом покољу.

Наши текстови на ову тему налазе се овде, овде, и овде.

  1. Додељивање аутокефалности „македонској цркви“ од стране Српске патријаршије и отписивање не само целокупне културне баштине српске Цркве и српског народа у Македонији, одн. Старој Србији, већ и ничим оправдано укидање на тој територији канонске Охридске архиепископије, која је била у евхаристичком општењу са Српском православном црквом. Та неизмерна штета нанета је бахато, заверенички и без сувислог образложења. Њен једини видљиви ефекат било је заокруживање коминтерновско-брозовског пројекта стварања вештачке македонске нације, са пратећим инфраструктурним установама као што су језик, црква и остало.

Текстови на ту тему се налазе овде, овде, овде, и овде.

  1. Крајње проблематична појава, чији је пробни балон недавно пуштен у Младеновцу, да се граде џамије у чисто православним деловима Србије где, бар за сада, исламских верника нема. Та појава је проблематична пре свега са становишта националне безбедности, али и из низа других разлога. Истовремено, појава је знаковита и политички зато што су, уз сво дужно поштовање, вера и политика у исламу нераздвојиви.

О томе смо писали овде.

Заједничка нит која спаја све наше осврте на наведене теме је мук којим су углавном били пропраћени. Без жеље да се китимо ловорикама, у вези са прећуткивањем одбачене скупштинске резолуције о српским жртвама у НДХ били смо први који смо о томе проговорили и на нашем сајту највише и најсистематичније писали. Други коментатори и аналитичари накнадно су нам се придружили, али врло штуро и обазриво.

Што се тиче реаговања на Патријаршијин катастрофални поступак по македонском питању, ту смо опет ми били први у јавном простору који смо принципијелно, са становишта одбране црквених и националних интереса, одреаговали. То се лако да утврдити претрагом на интернету. У тренутку избијања ове контроверзе средином 2022. године, ми смо били једини критички интонирани глас наспрам многих еуфоричних, али теолошки и национално плитких (а вероватно и наручених) коментара. Накнадно, придружили су нам се и други компетентни посматрачи са својим квалитетним одзивима на ову изузетно важну тему. Свака јавна расправа, чак и релативно уског обима, увек је боља од потпуног прећуткивања. Међутим, сразмерно значају догађаја и подлости издаје у какву је забраздио црквени врх, укупна пажња посвећена овом дебаклу ипак је била недовољна за покретање исцрпне дебате и формирање општенародног консензуса. Услед мањка критичке пажње, и ово важно питање највећим делом било је гурнуто под тепих.

Планирану градњу џамије у Младеновцу, о чему се сазнало крајем децембра 2022. године, такође смо ми први у јавности проблематизовали. Свакоме ко је способан да политички мисли јасне су две ствари. Прво, пошто верника који би ту џамију користили у Младеновцу практично нема, то је првенствено политички пројекат, и то са озбиљним и далекосежним штетним последицама уколико би био успешно приведен крају. Друго, да је то мина перфидно постављена Србији, уз сарадњу отпадничке власти и њених локалних младеновачких филијала. Крајњи циљ је стварање услова за уговорени прилив и насељавање у срцу Србије „миграната“ које ће таква верска инфраструктура опслуживати и постављање белега којим ће се обележити сталност њиховог присуства. У околини Крушевца већ је саграђен објекат исте врсте, наводно да би се путницима на релацији Турска – Немачка омогућило да успут задовољавају своје верске потребе. То је, наравно, лаж измишљена искључиво ради тога да би се заметнуо траг и да се обмане онај део јавности који би могао посумњати у праву природу оваквих необичних активности.

Отпадничка и похлепна српска власт на челу са поганим узурпатором и са својим нечасним помагачима у цивилу и у мантијама за позамашни бакшиш кује завере против сопственог народа. Они не хају за опасности које ће угрозити народ и земљу када се злонамерним странцима дозволи да у беспомоћној Србији неометано маркирају свој терен, било подизањем политичких белега прерушених у верске објекте или, као њихови ортаци, разбојничко предузеће Рио Тинто, тровањем ради брзог профита, после чега ће српском народу оставити неотклониву и смртоносну пустош.

И све то, попут оног пословичног каравана, пролази мимо равнодушног и немог српског народа. Ако повремено понегде неко залаје, то је без утицаја на општу конфигурацију ствари. На егзистенцијалну опасност нема свенародног егзистенцијалног отпора. А такав отпор препознатљив је по томе што је масован, несаломљив и неодустајан и што, када се покрене, увек обавезно тријумфује.

Србија је постала земља где и камење одбија да виче пошто је равнодушни и застрашени народ очигледно одлучио да ћути.

Отаџбина, о којој је у Набуку уздисао тужни хор робова није, као у подтексту Вердијевог либрета – Италија, него Србија. Али не она Србија у време када је компоновао, благословена, полетна, са вером у себе и своју ослободилачку мисију, него ова данашња, сломљена и скрхана. Још увек bella, али несумњиво perduta.

Заиста perduta, јер за разлику од некадашњег хебрејског робља на рекама  вавилонским, у овој данашњој мало ко још вапије да му се поново оживе

Le memorie nel petto raccendi,

ci favella del tempo che fu!

а још је мање оних који се Господу моле

che ne infonda al patire virtù!

Још једно силовање и понижење Србије

Прострујала је вест, а сада је нажалост већ потврђена, да постоји план да се у Младеновцу сагради џамија. Та вест је потресла многе житеље те општине. Не зато што су верски нетолерантни него зато што ти малобројни и оштроумнији међу њима врло добро схватају праву, политичку позадину овог подмуклог потеза.

Погледајте:

 О Младеновцу и џамији

Изградња верског објекта у средини где тренутно практично нема верника којима би тај објекат могао да служи и који би га за своје обреде користили није настојање да се задовоље легитимне верске потребе неке верске заједнице. То је политички чин, да се другој заједници која сачињава претежни део становништва, која припада различитој вери, и која још увек није потпуно заборавила своју историју, пошаље једна дрска порука. Та порука гласи да је њено скупо плаћено ослобођење од петвековне окупације било привремено и пролазно. А поред тога, да се бивши окупатор, користећи геополитичку и унутрашњеполитичку ситуацију коренито измењену на штету српског народа, опет тријумфално враћа.

Истовремено док се српском патријарху, како год оцењивали његове ставове и његов рад, али симболички првојерарху Српске православне цркве, онемогућава кретање на окупираном делу Србије и посета његовом седишту, Пећкој патријаршији, кују се планови да бивши окупатор свој белег несметано врати у  Младеновац, у срце Србије, сасвим недалеко од Орашца и Такова.

То је бацање рукавице у лице српском народу и понижење које се ни по коју цену не сме дозволити. Ако на подручју Младеновца има шачица исламских верника, народ тог краја, као сви Срби било где, подржава њихово право да се приватно окупљају и несметано испуњују дужности које им налаже њихова вероисповест. Али народ Србије – а ово није чисто локално питање – мора  снажно иступити против подизања, у средишту своје земље, објекта који би симболички обележавао повратак окупатора, пораженог и протераног из Србије по цену немерљивих жртава. Српски народ се мора одлучно успротивити давању дозволе за изградњу објекта који би га свакодневно, у ослобођеној земљи, подсећао на вишевековно ропство и зулум опаких тлачитеља.

Зато пре свега општинске власти у Младеновцу морају најозбиљније узети у обзир оправдану узнемиреност макар за сада релативно малобројних грађана којима служе а који су за овај скандал сазнали, и да уваже њихово одлучно противљење оваквој политичкој провокацији.

Српски народ је чврсто опредељен за поштовање слободе савести и вероисповести свих који у Србији живе. Али такво опредељење не подразумева давање дозволе за изградњу објекта чисто политичке природе закамуфлираног као верска установа, и то тамо где тренутно следбеника те вере у статистички значајном броју нема.   Постојећи услови за рад других верских заједница довољни су да у Младеновцу слобода савести следбеницима свих религија буде у потпуности испоштована, али без провоцирања и вређања српског православног народа тога краја.

Толико је сасвим очигледно и не изискује никакво посебно доказивање нити додатну аргументацију. Али у специфичним, изузетно тешким приликама у којима се Србија налази и које српски народ данас преживљава, могућност да би у срцу Србије, под лажним изговором верске потребе, могао бити саграђен објекат који симболички представља најтрагичније раздобље српског историјског искуства, захтева дубљи осврт и анализу.

Пре свега, полазећи од очигледне чињенице да у овом тренутку у Младеновцу нема готово никога ко би тај објекат за верске потребе користио, поставља се питање ко би могли бити његови потенцијални корисници и да ли се за њих то гради? Очигледно је да се ово питање односи на план да у Србији масовно буду насељени по култури, вери и обичајима у српско друштво неуклопиви мигранти. Они се у Србији већ налазе у знатном али јавно непознатом броју, и њихово растуће присуство осетно је у првом реду по количини међусобног насиља и насиља које они врше против домицилног становништва. Познајући праксу српских власти, која у вучењу политичких потеза никада не прави грешке у корист српског народа, намеће се закључак да је иницијатива подизања џамије у Младеновцу део ширег плана. Тај план је по свој прилици договорен са блискоисточним факторима са којима власти блиско сарађују. Њихов договор има у виду, у непосредној будућности, још масовнији прилив корисника ове установе у центар Србије, чему ће несумњиво уследити изградња других сличних широм земље, са циљем да се створе услови за потпуно одомаћење незваних гостију на српском тлу.

Друго питање које се овом иницијативом природно намеће односи се на став званичне Српске православне цркве, оличене у београдској Патријаршији. Добро је познато да се Патријаршија и њени теренски представници у појединим епархијама без оклевања ангажују при сваком покушају верујућих православних хришћана Епархије Рашко-призренске у егзилу да подигну неки православни верски објекат за своју употребу. То се догодило приликом изградње манастира Св. Јустина Ћелијског у Барајеву и затим манастира Нова Никеја у Лелићу код Ваљева, саграђеном на очевини блаженопочившег владике Артемија. У оба случаја (који су нама познати, а вероватно има и других) Патријаршијски црквени званичници су покушали да искористе своје везе са локалним општинским властима да би спречили изградњу, не џамија или римокатоличких катедрала, него српских православних храмова и манастира.

Зашто сада, када је најављена градња џамије у Младеновцу, Патријаршија и њени представници ћуте и ништа не предузимају? Одговор на то питање врло је једноставан. Пре свега, као у случају државних власти, зато што су равнодушни према народу који им је поверен и уопште не брину о њему. Затим, зато што се налазе у клопци екуменизма, у коју су сами добровољно ушли, а то их спутава да се овом ругању српском православном народу супротставе, чак и кад би хтели.

Најзад, поставља се питање зашто о овоме нема јавне расправе на националном плану и зашто народ младеновачког краја нико не пита да ли такву грађевину жели у свом граду? Да ли то изазива узнемирење грађана и да ли би грађани, да су правилно обавештени, били сагласни са поновним оживљавањем кошмарних утисака из не тако далеке прошлости? У народном памћењу, тај кошмар је и даље присутан и оправдано изазива несмањену горчину. Да ли се иницијативом за изградњу џамије у Младеновцу вређа општенародно историјско сећање и да ли се тиме обезвређују жртве предака?

У сваком нормалном друштву питање од оволиког јавног значаја било би предмет расправе на најширој основи, не само у локалним органима него и у државној скупштини. Међутим, у контролисаним медијима о овоме влада потпуни мук, широка јавност је о овоме  необавештена, а на друштвеним мрежама процурела је тек по нека  штура вест, а званичници – који нису необавештени и о овоме већ све знају – склопили су вероватно уносне договоре са киме треба. Они се усрдно надају да неће бити таласања док све не буде изведено и посао завршен, провизије за сарадњу исплаћене, и док не буде прекасно да се ишта спречи. Зато мудро ћуте и подмукло раде свој нечасни посао.

Тема овог осврта трагично осликава пропадање једне земље без државе, територије без обележених граница и народа без воље и способности да се одупре силовању од стране домаћих злотвора и страних душмана. Упозорења Арчибалда Рајса од пре једног века пророчки погађају у срж српског усуда на начин како је само објективан странац то могао да примети и формулише.

 

Чедоморство – табу тема и проклетство Србије

Сви који су још увек способни да разумно мисле свесни су чињенице да је Србија заглибљена у мноштву тешко решивих проблема. Искушење је огромно да се уместо „тешко решивих“ користи реч  „нерешивих,“ али му се ипак мора одолети да се не би додатно деморалисао један већ увелико обесхрабрен и парализован народ. Зато, нека остане да су проблеми Србије „тешко решиви,“ мада је јасно да је такав израз исувише тактичан и неоправдано благ.

У атмосфери безнађа која се становништву Србије циљано и перфидно намеће преовлађује тотално смјатеније умов и претумбаност свих темељних вредносних и онтолошких категорија. У наведеној пометњи, бело се разматра као црно, а црно – бело. Не мали број Срба искрено су убеђени да стварно тако и јесте. Видљиво пропадање по свим параметрима дрско је проглашено за „златно доба“ – што је и у Румунији било званично тумачење суморне стварности до пред сам крај Чаушескове тираније. Најпоразније је то да статистички значајан део становништва у тај  груби фалсификат стварности делимично или потпуно верује. Тешко је рећи колико Срба живи у тој самонаметнутој когнитивној дисонанси, али је јасно да зомбификовани део јавности (чак и да није у већини) чини критичну масу која се не може занемарити.

Непрепознавање стварности, или не усуђивање да се ствари не само јавно него често ни шапатом назову правим именом, баш као у „добрим старим временима“ о којима велики број слуђених још увек са носталгијом машта, што се по последицама своди на готово исто, резултат је интелектуалне парализе широког захвата. Та парализа изазвана је ирационалним страховима и по свему судећи већ деценијама, од 1945. наовамо, преноси се са једног поколења на друго. Вишедеценијска тоталитарна диктатура, разорним дејством  своје испразне али наметљиве и вешто упаковане идеологије, тешко је оштетила психу и умове многобројних жртава, са последицама које се до данас трпе на свим пољима.

Укоченост интелекта испољава се првенствено на пољу друштвене акције, у три врсте неспособности: за благовремено идентификовање главних опасности по заједницу; за самоорганизовање да би се уочене претње по опште добро ефикасно сузбиле; и за обликовање визије пожељне и достижне будућности према којој би се заједница мобилисала и којој би могла да стреми. Последица масовне умне онеспособљености је стање учмалости. По ширини и дубини друштвене заједнице то стање производи деморалишући осећај безизлазности. За колонијални систем у чијим се канџама Србија копрца, и за стране лакеје који су инсталирани да му служе, смјатеније умов је идеално стање ствари, чије мењање они не допуштају ни по коју цену. По њиховој процени,  то им обезбеђује да ће моћи да владају и да пљачкају, и међу собом деле плен, у бесконачност. И ко би могао рећи да у таквој процени нису у праву?

Али поред интелектуалне парализе, и упоредо са њом, безбожни тоталитарни систем је такође произвео не мање страшан морални слом. Последице моралног слома по живот и опстанак заједнице још су горе од последица умне одузетости.

Непотребно је таксативно илустровати појединости тог слома, који корене такође вуче из систематске дехристијанизације и успешног преваспитавања становништва по најгорим обрасцима, у време тоталитарне диктатуре. Појаве и последице о којима је реч углавном су свима очигледне и јасне. Издвојићемо само један, али у духовном смислу апсолутно централан, готово амблематичан пример тог општенародног пада. То је широко распрострањена пракса убијања сопствене деце и прећутна, плебисцитарна нормализација те праксе.

За ту појаву се обично користе изрази абортус или чедоморство. Први израз је страног порекла и пошто је лишен конотација којима већина домаћих речи обилује, на слушаоца та реч не делује онолико језиво као што то јесте чин на који се односи. Други израз је конотативно много ближи стварности, али има донекле архаични призвук па му то смањује психолошки ефекат. Описна  референца „убијање нерођене деце“ је најтачније опредељење али, ради сажетости у изражавању, ипак ћемо задржати помало архаичан српски израз „чедоморство“ као најпогодније решење.

Ако се пође од тога да је људски живот светиња, без обзира да ли се вреднује на јеванђелски или секуларан начин, има ли најмање сумње да је плод убијен у утроби чедоморством људско биће? Нема. Све околности у вези са зачећем и даљњим развитком плода упућују на несумњивост људскoг порекла и природе организма који настаје у мајчиној утроби. Такав закључак је интуитиван и аксиоматичан, очима се види и природно намеће. Аргументи за допуштеност прекида живота у утроби су усиљени, усклађени са хедонистичким духом времена и очигледне су идеолошке конструкције, а не закључци изведени на основу беспристрасног философског размишљања.

Ако се насилно лишење живота одрасле особе или већ рођеног детета сматра убиством и кажњава се као кривично дело, нема разлога да се уморство људског организма у мајчиној утроби, које ће се родити као препознатљиво људско биће, разматра као нешто различито. То је насилно лишавање живота које се нимало не разликује од кажњивих поступака, убиства одрасле особе или детета после рођења.

Пре него што је усвојена хришћанска аксиологија која људском животу признаје врхунску вредност, у паганском свету чедоморство је било упражњавано рутински, без потребе да се посебно образложи или оправда. Било је прихваћено као саставни део свакодневног живота, неупитна културолошка и обичајна чињеница коју нико није оспоравао, јер није имао вредносни нити морални основ да то чини. Највећи део савременог западног света вратио се на паганско схватање из антике, заборављајући и одбацујући спасоносни морални напредак који се у међувремену догодио.

Чедоморство је зато у западном свету данас подразумевајућа и рутинска масовна пракса која се спроводи улавном из разлога личне удобности, без размишљања и без свести да је то чин који повлачи озбиљну моралну одговорност. Законодавац у Холандији правилно је уочио недоследност када се „право“ на чедоморство ограничавало на период трудноће док је лишавање живота postpartum било кажњиво. Ако је убиство детета дозвољено за време трудноће, по каквом би основу могло бити забрањено после тога? Зато је у тој западноевропској држави усвојен закон којим се појам еутаназије проширује да обухвати новорођене бебе, уз сагласност „струке“ и родитеља. За сада, тај вид еутаназије над децом после рођења дозвољен је само уколико здравствено особље и родитељи сматрају да би деформитети са којима је дете рођено могли изазвати „неподношљиву патњу.“ Да би у Холандији нормално рођено дете  могло бити абортирано потребно је да се констатује присуство прилично уско дефинисаних околности. Али шта ће се догодити када се јавност начелно навикне на новоуведену меру и прихвати је? Постепено ће се додавати нови оправдавајући разлози за postpartum убиство детета. На крају ће и за ову категорију деце бити прописан исти пермисивни став који важи за деветомесечни период трудноће, а то је да се чедоморство (укључујући детеубиство или инфантицид) може извршити било када, по нахођењу и жељи родитеља. Логика хедонистичке удобности је неумољива.

Неумитност такве динамике потврђује исход недавног референдума одржаног у америчкој савезној држави Монтана. Већина бирача одбацила је законски предлог који налаже, у случају неуспешно извршеног чедоморства, дакле уколико дете преживи покушај убиства,  да би под претњом кривичне одговорности медицинско особље улогу џелата морало да замени улогом спасиоца и да   угроженом детету пружи неопходну лекарску помоћ. Гласачима у Монтани не смета да дете које је преживело абортус буде лишено медицинске неге и остављено да умре на хируршком столу. Они одобравају да се започето дело  „успешно“ и без накнадних хуманитарних интервенција доврши. За одмеравање трендова у западном свету, који се са закашњењем али редовно појављују и у Србији, ово је врло битно. У земљи која за себе тврди да је цивилизована, обавезу спасавања живота неуспешно абортираног детета демократски је одбацио народ. То није била одлука суда или закон који су изгласали посланици под политичким притисцима. То је аутентичан став једног дела наших савременика, глас већине једног народа и одраз духа нашег времена. Одлука коју су изгласали наши савременици у Монтани ни по чему се не разликује од вероватног исхода сличног референдума да је био одржан у античким временима, у паганском Риму или Вавилону.

Али без обзира на начин како се чедоморство посматра у Холандији и Монтани, за нас критично питање је како се на чедоморство гледа у Србији. Драматична исповест једне мајке из Тополе која је на наговор лекара, пропраћен како она тврди и застрашивањем, пристала да јој се насилно прекине трудноћа, мада је анегдотална, пружа делимичан одговор на горње питање. Уништење људског живота који је носила код унесрећене мајке изазвало је тешке трауме и неподношљиву грижу савести, али тек када је све било готово и превише касно. Можда ће јој овај акатист помоћи да поврати изгубљени мир:

Свуда око нас видимо доказе да се међу Србима на чедоморство гледа површно и олако, без икаквог моралног испитивања или  интелектуалног промишљања. У Србији, чедоморство је у потпуности нормализовано, упражњава се масовно и код малобројних изазива недоумице.

Чедоморство је у Србији табу тема, али само у смислу да је стекло статус такве неупитности да се о томе уопште не расправља. Не постоје супротстављене школе мишљења нити живахна јавна дебата о томе да ли је допуштено или не уништавати људски плод у утробама мајки. Својом ћутњом по овом питању од прворазредног моралног значаја, заправо неспособношћу да препозна постојање спорног питања, српско друштво се срозало у најдубље пределе духовне таме, а да тога колективно није ни свесно. За српски народ, чедоморство није демографско већ је првенствено морално питање. Несреће које прате српски народ у великој мери су духовна последица, воздајаније, за однос према светињи људског живота. Тај однос се испољава кроз равнодушно посматрање масовног убиства његових најрањивијих и најнезаштићенијих припадника.

Вјечнаја памјат — Милован Данојлић

Пре кратког времена напустио нас је и прешао у бољи свет велики савремени српски писац, Милован Данојлић. Данојлић је био у потпуности национално оријентисан и велики српски родољуб. Живео је и преминуо у самонаметнутом изгнанству у Француској. Песник Матија Бећковић је Данојлића назвао „метеоритом који је 3. јула 1937. године пао на једну њиву у … Read more

Време опасних шарлатана

Елон Маск, enfant terrible глобалистичке врхушке, не престаје да нас забезекне. На недавном скупу Г20 у Индонезији, објавио је ничим изазван да „ћемо се сусрести са ванземаљским цивилизацијама или цивилизацијама које постоје већ милионима година.“ Ова бизарна изјава саопштена је у одговарајућем мистичном амбијенту, са окултном кристалном лоптом у првом плану, док је Маск седео … Read more

Силазак Србије у ад

Сви знамо за „црни,“ или Велики, Петак. Тога дана је Господ био распет. Следећег дана, у суботу, Он је сишао у ад и одатле извео праведнике који су тамо чамили. У суботу, 17. септембра 2022. године, дефилеом наказа у престоници, цела Србија гурнута је у ад. Распета још одавно, да ли ће скупити трезвености и … Read more

Обраћање једног српског православног свештеника

Из дубина ћутљиве и колаборационистичке патријаршијске Цркве, камење је најзад, у изворном смислу Јеванђеља Христовог –  проговорило (Лк. 19, 39-40). Не у лицу патријарха (многи би рекли: лажног патријарха) и његовог Санхедрина, него кроз народног српског православног свештеника на парохији у америчкој држави Небраска, о. Саше Петровића. Видео који је снимио о. Саша требало би … Read more

Константин Малофејев: Смисао историје је у борби два принципа: цивилизације части и цивилизације новца

8. децембра, у конференцијској сали Друштва „Царград“, одржана је промоција првог тома нове књиге председника Друштва и потпредседника Светског Руског Народног Сабора Константина Малофејева. Књигу са кратким, али звучним насловом „Империја“, која открива праву (а не митологизовану од стране либерала и комуниста) историју човечанства и која је већ забрањена на Међународном сајму књига Non/fiction, представили су … Read more

Леонид Савин: Рађање новог оквира међународних односа

Како ће се даље развијати Евроазијски економски савез, односи овог формата сарадње са другим земљама, укључујући Србију, која има зону слободне трговине са члановима ЕАЕС? Тренутно стање можемо назвати стањем растуће многополарности. Процес раста се разуме као процес настанка нових својстава унутар одређеног система, а та својства не постоје нити у појединачним саставним елементима система, … Read more