Комнен Бећировић: Беседа на Сорбони 2007. Поглавице међународне заједнице одбијају свако историјско, морално, цивилизацијско сагледавање питања Косова и Метохије

Господин Комнен Бећировић је истакнути српски интелектуалац и културни прегалац који борави у Паризу. Његови доприноси афирмацији српске културе у Француској су бројни. Довољно је да поменемо његову лавовску борбу крајем шездесетих година прошлога века да се Његошева капела на Ловћену, тај величанствени споменик српскога духа чији је владика Петар Петровић Његош био бесмртно отелотворење, сачува од вандалске руке комунистичког режима. Пре тога, г. Бећировић je снимио свој чувени дијалог са министром културе у влади генерала Де Гола, Анре Малроом. Ову беседу на тему Косова и Метохије г. Бећировић је одржао на Сорбони 2007. године. Непосредни повод је био представљање књиге г. Бећировића, Le Kosovo de l’absolu, коју је објавила издавачка кућа L’Age d’Homme.

Даме и господо, драги пријатељи, браћо и сестре,

Као што вам је познато из нашег горког искуства свих протеклих година, прилика да се у медијима говори о питању Косова и Метохије у његовом многоструком виду, историјском, метафизичком, уметничком, књижевном, укратко културном и цивилизацијском, била је ствар немогућа зато што је буквално био прогнан из јавности сваки други приступ томе питању, осим оног ”политички коректног”, грубо поједностављеног, што ће рећи да је Косово и Метохија већински насељено Албанцима и да оно, дакле, припада Албанцима. И када смо ми покушавали да разматрамо сложено питање Косова и Метохије из другог угла, изузев из угла једноумља, политчки и медијски моћници су нам одговарали, како за време кризе на Косову, тако и оне у Босни и Крајини, овим идиомом скованим у њиховом идиотизму и злоћи: ваздушни удари, наравно по Србима. Таман као што је Гебелс некада претио да ће потегнути свој револвер кад му се говори о култури.

 Стога осећамо огромно задовољење да можемо, захваљујући крајњем разумевању професора Жана-Пола Бледа, и управе Сорбоне, који су нам, по трећи пут у последњих пет година, пружили могућност, нама Србима и нашим француским пријатељима, да разматрамо у овом храму духа, које је Сорбона, управо тај суштински део питања Косова и Метохије који се односи на историју, културу, цивилизацију. Део који је остао, нажалост, игнорисан, затомљен, одбачен, презрен од стране владајуће политчко-медијске класе искључиво у корист демографском, ниско политичком, лажно идеолошком и хуманитаристичком приступу томе питању најширих размера.

Изражавам, дакле, нашу дубоку захвалност управи Сорбоне, посебно професору Бледу који је, као врсни историчар Средње Европе а тиме и Балкана, разумео дубоке узроке који су тамо изазвали недавне сукобе. Баш као што је разумео да Француска не би никад застранила у рат против Србије, да није у њега била увучена својим атлантистичким и европеистичким опредељењем, које је је имало предност над свим осталим, што је нашег председавајућег без сумње подстакло или утврдило у замисли да оснује свој Сабор за Независност и Сувереност Француске (РИФ), под чијим се окриљем одвија ово вече.

Поздрављам наша два брата у истини и правди, присутне на овој трибини у личности Жана-Пола Беса, надахнутог и упућеног аутора Краљевских градова, али и неуморног ходочасника по светилиштима православног света чију цивилизацију изванредно познаје, и у личности доктора Патрика Бариоа, великог сведока српског страдања, како у Босни и у Крајини, тако и на Косову, које износи у више својих књига. Поздрављам сваког и сваку од вас што смо срећом, или радије Промишљу, окупљени у нашем заједничком косовском надахнућу и болу у окриљу Сорбоне!, слике сени Клода Форијела, Ернеста Денија, Сен-Ренеа Тајандијеа, Шарла Дила и других ваших славних предходника које сте малопре поменули, драги професоре Жан-Пол Бледу, а који смо овде славили српско културно косовско наслеђе, узбуђени смо сви вечерас.

Шта је, дакле, природније, него Косово и Метохија у овом светилишту цивилизације које је Сорбона, будући да је косовска земља, са осталим делом Србије, била земља сјајне цивилизације, земља најузвишеније сакралне уметности, пре но што је постала земља исто тако узвишене епопеје! А доказ за то јесте што неимарство и зидно сликарство косовскометохијских светилишта: Пећи, Грачанице, Дечана, заузимају одабрано место у светској уметности, као што Косовска епопеја, која преображава српски пораз од 1389 у највишу жртву за веру Христову, заузима слично место у општој књижевности. Нигде другде у Европи, геније хришћанства, да употребим чувени Шатобријанов наслов, није доживео такав двоструки процват!

Ево тога хришћанског наслеђа српског Јерусалима, пописаног у овој огромној књизи под насловм Задузбине Косова и Метохије, чији велики део, нажалост, сачињава мартиролог косовских Срба под турско-албанским ропством, дугим и суровим! Позивам професора Жана-Пола Бледа да му свечано уручим ову огромну косовску сагу за библиотеку Сорбоне, као сведочанство једне дивне уморне цивилизације и једног тешко рањеног народа.

Да би се разумело како је до тога дошло, потребно је укратко подсетити на неколико основних, суштасвених истина о Косову и Метохији, из простог разлога што су оне затамњене, кривотворене, изопачене. Пре свега, треба бити на чисто са бајком по којој су Албанци насељавали Косово пре доласка Словена на Балкан у VII веку, пошто не само да ништа не сведочи о њиховом присуству у тој области, него историја за њих уопште не зна на Балкану све до краја XI века кад их, по први пут помиње, византијски историчар Михаило Аталиатис. Значи, Албанци нису били на Балкану током читавог првог миленијума и нису играли никакву улогу на том простору.!

Затим, друга бајка, коју нарочито труби албански писац Исмаиљ Кадаре, хоће да прикаже како су се Срби и Албанци одувек раздирали, док неоспорне историјске чињенице, почев од оне о српском пореклу Скендербега, албанског националног јунака, доказују супротно, а то је да су два народа живела у потпуној слози кроз цео Средњи век, све до коначног поробљавања Балкана од стране Турака крајем XV века. Тада су, преобративши се у ислам, религију поробљивача и ставивши се у његову службу, Албанци добили право да располажу добрима, чашћу, животом и смрћу оних који су остали хришћани. Албански припадници нове вере, показујући се ревносним као сви преобраћеници, сручили су се са својих планина, у узастопним валовима, на равнине Метохије и Косова, да ту заузму српске земље, по цену бројних покоља, изгона, најцрњег ропства или присилне албанизације.

Нећу се задржавати на великим српским сеобама са Косова у XVII и XVIII веку које су уследиле због српских устанака против османлијског поробљивача у оквиру аустријско-турских ратова. Али ћу навести изворе с почетка XX века који показују да између српско-турског рата 1876. и Првог балканаског рата 1912, кад су и Косово и Метохија били ослобођено после пет векова окупације, око 400 000 Срба, за само четрдесет година, било је присиљено од стране Албанаца да напусте Косово и Метохију. Крварење је било заустављено током двадесетак година прве Југославије, и чак започето извесно васпостављање поремећене етничке равнотеже, све док сломом те Југославије од стране нацистичке Немачке и фашистичке Италије 1941, ствари нису опет попримиле свој уклети ток. Албанци су умели да задобију милост нових господара и да протерају око 100 000 Срба, пошто су побили десетине хиљада уз поклике: ”Баба Хитлер је дошао!” (Баба на албанском значи отац). Шиптарске милиције, са злогласном ”Ваффен СС дивизијом Скендербег”, чији су последњи војници пали пред Берлином бранећи Рајх, починили су безбројне зло.ине над српским становништвом.

Затим, током више од четрдесет година комунистичке Југославије, која је почивала на фамозној формули: ”слаба Србија, јака Југославија”, албанске чарке обожаваоца тиранина Јосипа Броза Тита, добили су, као награду од њега, потпуну власт над Косовом коју су спроводили тако што су приморали, свакаквим злостављањима, одлазак неких 300 000 Срба из покрајине. Унутар се о томе није смело говорити, будући да су се они који се на то усуђивали, излагали санкцијама као велико-српски националисти, док се вани титоистичка Југославија сматрала најбољим од свих светова.

Према томе, око милион Срба, рачунајући ту и жртве разних погрома, нестало је у току једног столећа са Косова и Метохије, а толико се доселило албанских уљеза и колонизатора из Албаније. Ипак је, после Титове смрти 1980, било остало још неких 350 000 Срба у покрајини. И све што је Слободан Милошевић покушао, успоставивши суверенитет Србије над Косовом 1989, било је да се заустави тај кобни процес убијања и прогона Срба. Но, иако су тим заштитним мерама Срба, била потпуно испоштована права Албанаца, као већине на Косову, али мањине у Србији, они су одбили да се укључе у институције српске државе, подигли велику пропагандну вику да се над њима врши апархејд, геноцид и организовали терористичку војску и позивали међународну заједницу (Европску Унију, Сједињене Државе и Нато) да их заштите тобоже од српске тираније. Запад је, уопште не улазећи у сву сложеност и сву озбиљност косовскометохијског питања, похитала да помогне Албанцима и свету српску земљу Косово и Метохију отме Србији. Албанци, уз војну помоћ НАТО снага, протерају Србе са Косова и Метохије и препусте ову српску јужну покрајину наследној албанској злоби и мржњи. Та њихова мржња је поникла и набујала према Србима у сенци разних тиранских владавина, све црње једне од друге: турске, фашистичке, комунистичке, да би довршили на злу настало њихово дело: потпуно заузимање српске Свете земље од стране Албанаца.

И заиста, највећа коалиција држава, у саставу од деветнаест нација од близу милијарду људи, и чинећи најголемију војну силу свих времена, НАТО, упрегла се, овога месеца марта 1999, у ту работу, оборивши се на Србију и подвргнувши је, током готово три месеца непрекидног бомбардовања, огњу и мачу! Тај злочин, један од најгнуснијих који су икада непотребно под небом почињени, достигао је врхунац, када су снаге НАТО, након повлачења српских снага с Косова и Метохије, у јуну 1999, препустиле покрајину на милост и немилост Шиптарима. Ови су одмах протерали 250 000 Срба, докопали се њихових добара или их уништили, истовремено минирајући и дивљачки разарајући Српске цркве, манастире и гробља. Стравични призори који су се поновили у марту 2004, увек пред нехатом НАТО трупа и управе Уједињених нација, а које ћете сада видети у документарним видео записима на екрану.

Подсећам вас да се та страхота, та оргија зла која је била НАТО рат против Србије, одвијала управо у моменту кад се завршавао други Христов миленијум за чије су прослављање вршене припреме, и да су све нације грешне коалиције против Србије биле хришћанске или сматране као такве, изузев Турске! И управо та наопака чињеница изазива најозбиљнију запитаност која ће неизбежно заокупљати највеће духове, историчаре, социологе, филозофе, теологе, а која се састоји у овоме: одакле долази та острвљеност зла против једног превасходно Христовог простора и Христовог народа, који, су свакако Косово и Метохија и Срби на њему бар од Христа, како својом цивилизацијом тако и голготом коју су на овој светој земљи поднели Христови верници током векова и коју подносе до дана данашњега? Како то да се највећа планетара сила ставила у службу зла, учинила оруђем, мачем да би озваничила, запечатила једну од најцрњих неправди историје? И то по цену уништења читаве српске нације, као што је претио грозни пајац НАТО-а, Џими Си, изјављујући: „Одбацићемо Србију у камено доба!”

После тог рата, названог, као врхунац цинизма, хуманитарним, а који је толико проповедао Бернар Кушнер, са својим пајтасима, остало је само око 80 000 Срба на Косову и Метохији, затворених од тада у прави гулаг! И управо то Косово, етнички очишћено од Срба који су га крвљу стварали, тешко рањено, опустошено, претворено у рушевине, где влада најцрње безакоње, поглавице наречене међународне заједнице су се управо ових дана узмувале да промовишу у државу! Каква међународна заједница, таква држава!

У сваком случају, из свега овога схватате размере ужаса, огромност греха! Као да је било у намерама Провиђења да са Косовом покаже жалосне границе човека, свакако да се укаже, у одсјају пламенова апокалипсе над Србијом, зло света кроз дивљаштво цивилизованих, кроз лицемерство демократа, кроз нечовештво хуманиста који су себе уложили у тај чудовишни подухват, будући противприродни и потив природе, против морала и против цивилизације, какав је био такозвани Косовски рат. Јасно је да свако признавање Косова, као државе, проистекло из једног таквог проклетства, неће моћи бити прихваћено ни сматрано од стране Срба и свих људи од савести, осим као неважеће и ништавно.

Извор: Људи говоре

 

Како је текло славно књижевно вече на Сорбони где је главни говорник био г. Комнен Бећировић:

 

Leave a Comment