проф. Вишеслав Симић: Виђења злоупотребе Правде: Суд за злочине у Југославији као оруђе сејања будућих сукоба

Сажетак: Хашки Суд[1] за злочине у бившој Југославији је проглашен од стране својих оснивача и управника за велики успех, и за понос напора такозване међународне заједнице да се казне злочинци, и да се обезбеди правда за жртве. Ипак, његови сумњиви поступци, у вези са којима има и превише неодговорених питања, као и зебњи у вези са исходима суђења, доводе до виђења Суда широм Балкана као неправедног, једностраног и пристрасног, и већ су коришћена у тамошњем политичком говору за националну и верску мобилизацију, како би се те популације организовале и припремиле за сукоб са супротстављеним нацијама и верским заједницама. Овај текст покушава да прикаже барем нека од таквих виђења.

Кључне речи: МКТЈ, Хаг, Кривични трибунал Уједињених нација, Југославија

Виђења злоупотребе Правде: Суд за злочине у Југославији као оруђе сејања[2] будућих сукоба

Увод

,,Нико срећан и нико довољан,

нико миран и нико спокојан.”[3]

Наведени стихови великог српског песника из 19-ог века, црквеног владике и сувереног владара теократске државе Црне Горе и Брда, Петра Петровића Његоша, могли би да најсажетије опишу исход рада Хашког суда, онако како га виде народи проистекли из бивше Југославије, а нарочито Срби и Хрвати. Стихови се, такође, могу искористити и да укажу на недораслости тужилачког тима Суда с обзиром да се умало није догодило да покојни песник добије позив за сведочење од тужитељке Катрине Густафсон због свог величанственог дела, написаног скоро 150 година[4] пре него што је грађански рат, који је похарао Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, уопште започео (InSerbia Today, 2014).

Упркос страхота које су биле предмет суђења, овакви излети званичника Суда у доказивању личне посвећености борби за правду су почесто доносили и веома неопходне тренутке комичног олакшања током процеса, али, истовремено, тиме учвршћивали и уверење о дилентантизму Суда, забављајући бивше југословенске држављане бројним циркуса достојнијих испада особља Трибунала, попут уживо преношеног позива ,,очевицу” наводних злочина, приписаних председнику Србије, Слободану Милошевићу, након чега је слепа особа уведена у судницу да сведочи. ,,Очевидац” је током сведочења признао да не само да ништа није видео, већ да је и то, о чему је говорио под заклетвом, чуо из треће, па чак и четврте руке, током сеоских препричавања на Косову и Метохији.

Ипак, МКТЈ Правилник о процедурама и доказном материјалу (који је успостављан 50  пута[5]!, од 1994. до 2015.), у одељку бр. 89, каже: ,,Вијеће примјењује правила о доказима садржана у овом поглављу и није везано националним правилима о доказима” (а — из 2006. године[6]); ”Вијеће може прихватити било који релевантан доказ за који сматра да има доказну вриједност.” (89 — трећи под-одељак, В, на ћирилици)[7]; ,,У случајевима који нису предвиђени у овом поглављу, вијеће примењује правила о доказима која највише иду у прилог правичном одлучивању о ствари која се налази пред вијећем [.]”[8] (Б — из 2006.). А у првобитним правилима, из 1994[9], стоји следеће, веома бескомпромисно и безобзирно према устаљеним правилима (превод аутора са енглеског језика): ,,Веће може прихватити било који одговарајући доказ, који оно одреди као могуће потврдан,” (Ц), али и, ,,Веће може одбацити доказ чак и када има потврдну вредност ако потреба да се обезбеди правично суђење претеже,” што значи да само Веће, на концу конца, одлучује о свему, како му се прохте.

Како је на то указала Ангела Ставриану у чланку ”Прихватљивост гласина/рекла-казала доказа у Посебном суду за Сијера Леоне”[10]: ,,Судско веће МКТЈ је утврдило да прихватање гласина (рекла-казала доказа) не утиче негативно на права оптуженог.”

У овом контексту можемо се сетити велике и контроверзне Хане Аренд, и преокренути њен шокантан закључак о баналности и свакодневности зла код криминалаца-саучесника током Хитлерове власти како бисмо били још горе згађени много више узнемиравајућом баналношћу и свакодневношћу бирократа окупљених у Хагу, чије деловање је деценијама паралисало умове сваког мислећег човека са осећањем за правду. Очигледно је да је ,,једина преостала светска суперсила,” како је САД назвала Хел Порсдам (Helle Porsdam, 2009, ст. 5) њих окупила како би се све збило баш по њеној телеологији. Да су древни племенски богови говорили кроз такве баналне и неупечатљиве пророке, уместо кроз оне уверљиве и ватрене, могли бисмо се упитати какав би безличан био овај свет, и како бисмо се безвољно вукли ка тој телеолошкој будућности коју би они прорекли.

Нурембершки процеси су успоставили принцип да:

,,Појединци имају међународне обавезе које надилазе оне које захтева покорност домаћим, које заводи свака појединачна држава. Кршење Закона о рату не дозвољава задобијање изузећа чак и када се то чини под присилом власти, када наредбе те власти излазе из оквира њених надлежности по међународном праву.”[11]  

Упркос томе, током десетлећа постојања Трибунала од тог принципа се било потпуно одступило, и био је поништен од стране особа које су у Хагу биле запослене да пропрте нове стазе кроз међународно право. Много сумњичавих интелектуалаца Западног Балкана се присећало чувеног сусрета Черчила са Стаљином у вези са судбином нациста после Другог светског рата. Мајкл Бес (Michael Bess, 2006, ст. 263.) преноси да је Черчил желео да буду погубљени, а да га је Стаљин укорио, говорећи: ,,У СССР-у, ми никада не погубљујемо без суђења.” Черчил је, како се наводи, одбрусио: ,,Наравно, наравно. Прво би требало да им судимо.” Било је пошалица на тај рачун, у којима је замишљана Медлин Олбрајт, жељна да преболи Минхенски синдром, како је кори Андреј Козирјев, или како Франсоа Митеран грди Била Клинтона, захукталог у чежњи да се докаже на пољу међународних односа. Питали су се многи, ко ће зауздати хашке тужитеље и судије да изнова не следе оно што је познато као ,,Фирер-принцип,” иако је био проглашен неприхватљивим у одбрани у Нирнбергу. Наравно, у случају хашких апаратчика ,,Фирер-принцип” се схвата као слепо покоравање колективној вашингтонско-бриселско-лондонској елити која бескомпромисно[12] командује светом са висова своје умишљене моралне супериорности.

Ако се присетимо већ поменутог владике Његоша, замало позваног у Хаг да сведочи као подстрекач грађанског рата у бившој Југославији, можемо се само чудити како један, у то време живи, владика, Јован Павле Други, иако јавно и изузетно нападно умешан у догађаје и пре и током оружаног сукоба у СФРЈ, није ни поменут као могући сведок, а камоли као оптужени, за злочине против мира и правила рата, које је, како он лично тако и држава којој је био глава починила против чланице-оснивача Уједињених нација, чији непристрасни и независни суд је тај циркус од Трибунала требало да буде.

Тим наводима о кривици владике римског докази су сведочења двојице високих чиновника из доба Југославије: њеног последњег председника, Стипа Месића, и првог председника независне Словеније, Милана Кучана. Обојица су јавно сведочили (превод са енглеског аутора текста):

,,Желео сам да пренесем идеју о сламању Југославије онима који су имали највећи утицај на њену судбину, Геншеру и папи (владики римском, прим. прев.) Заправо, три пута сам се срео са Геншером. Он је омогућио контакт са Светом Столицом. Папа и Геншер су се слагали у вези са потпуним сламањем и разбијањем СФРЈ. (Месић, НТВ, 1995.)

Судија Меј: (…) То, што је г. Месић рекао, је нешто што се слаже са наведеним; да ли је то тачно?

Сведок: (глас преводиоца) Да” (Кучан, МКТЈ унакрсно испитивање, 2003).

Такво очигледно непоштовање и неиспуњење судске дужности неће бити заборављено — макар од Срба не — јер је у Нирнбергу успостављен принцип да Нирнбершка Повеља ,,проглашава злочином планирање агресивног рата или рата којим би се насилно срушили међународни уговори,” а ,,Члан 7. Повеље јасно каже: Званични положај оптужених, без обзира да ли су шефови држава, или одговорни чиновници неких органа власти, неће се узимати у обзир као нешто што их може ослободити од одговорности, или да исту умањи.”

Изненађујуће опште слагање да је Трибунал за ратне злочине неопходан

Нешто изненађујуће се било догодило у бившој Југославији — дуго је изгледало да се тамо нико ни са ким не може сложити кад се одједном велики број припадника сваке нације, етничке мањине и верске заједнице сложио да је потребно да се оснује суд за ратне злочине. У случају не-Срба то је било из очекивања да ће се на суду наћи само они ,,други” (за већину је то значило Срби), јер ,,наши” не чине никакве злочине већ се ,,само бране од српске агресије.” Медији и званични документи тих народа и вера су пуни таквих изјава. И Срби су, чинило се, били за оснивање Трибунала, најчешће у нади да ће овога пута злочини против Срба бити кажњени, али и зато што је већина српских интелектуалаца желела да такав Трибунал процесуише оне Србе за које постоји основана сумња да су починили злочине, како би се српски народ ослободио колективне кривице за наводене злочине, које су и балкански и светски медији, као и непријатељски и светски политичари, пропагирали на све стране.

После успостављања МКТЈ, када је почео да процесуише оптужене, дошло је до готово еуфоричне подршке Трибуналу од стране Хрвата, босно-херцеговачких муслимана, и муслимана Србије (албанских и словенских), јер су листом само Срби, или осумњичени који су радили за Србе, почели да бивају оптужени, хапшени, и испоручени Хагу на суђење. Када су други, не-Срби, почели да доспевају на оптужнице и у Хаг, страховит антиклимакс је усталасао хрватске католике и муслимане Босне и Херцеговине. Чак су и значајни интелектуалци, припадници тих народа и верских заједница, јавно устали против Трибунала. Почеле су оптужбе и против Запада уопштено. (Печарић, Стих, 2001) Исто се десило и када је ред дошао (коначно) и на албанску мањину Србије, када су њихови ,,јунаци” почели да бивају оптужени, и да одлазе у Хаг. Тада је и међу њима спласнуо онај почетни дух подршке Трибуналу. (РТС, 16. март 2011.)

Како је пролазило време, показало се да је оно што је уједињавало све нације и групације бивше заједничке државе било неповерење и осуда Суда у Хагу, нарочито што су сви тада већ увиђали да је Хаг слеп на злочине било кога са Запада, нарочито на америчке. Поново се показала тачном стара пословица из доба исламске окупације Балкана, којом се приказивала немоћ покорених и обезвлашћених: ,,Кадија те тужи, кадија ти суди.” (Ранке, 1829, ст. 59)

МКТЈ је одбацивао таква уверења, бранећи се да су му ингеренције ограничене само на наводне злочине почињене на територији бивше Југославије, али су многи указивали да је један од најозлоглашенијих осимњичених за избијање грађанског рата у Босни и Херцеговини управо амбасадор САД у Југославији, Ворен Цимерман, који се налазио на њеној територији управо у време за које је одговоран МКТЈ. Наравно, његова екселенција никада није оптужен од Хага за највећи од свих злочина — злочин против мира!

Амбасадор САД није само, пре свега, одговоран за онемогућавање југословенских власти да спрече оружани сукоб, већ и за нешто много горе, о чему пише Жан Брикмонт у својој књизи ,,Хуманитарни империјализам: Како користити људска права за изазивање рата”:

,, (…) о Лисабонском споразуму, из фебруара 1992, канадски амбасадор у Југославији, Џејмс Бисет, је написао, ,Цео дипломатски кор је био веома срећан јер је избегнут грађански рат — осим Американаца. Амерички амбасадор, Ворен Цимерман, је одмах отпутовао у Сарајево да убеди (вођу муслимана БиХ) Изетбеговића да не потпише договор.’ Цимерман је то касније признао, иако је тврдио, неуверљиво, да је само помагао Изетбеговићу да се извуче из договора који му није одговарао. Али, на основу сведочења високог службеника Стејт департмента, који је тражио да остане анониман, а чије речи су наведене у Њујорк Тајмсу, ,Званичан став (САД) је био да се Изетбеговић охрабри да порекне поделу која је била договорена. То није урађено написмено.’ То је био (каснији председник) Буш Старији.” (2006, странице 50-51)

Он је такође био кључна личност у томе што су се муслимани БиХ повукли из Кутиљеровог мировног плана, из фебруара 1992, чиме су довели до рата — што је Џејмс Бисет посведочио, како је написао Енди Вилкоксон на сајту slobodan-milosevic.org:

,,Бивши канадски амбасадор је сведочио да је америчко уплитање изазвало избијање рата у Босни и на Косову. Посведочио је да је у марту 1992. (месец дана пре избијања рата у Босни) португалски дипломата Жозе Кутиљеро утаначио мировни споразум у Лисабону између босанских Срба, Хрвата и муслимана. Бисет је рекао да су споразум потписали Караџић, за Србе, Бобан, за Хрвате, и Изетбеговић, за муслимане. Сведок, каријерни дипломата, је веровао да је Кутиљеров план био добар, и да је њиме могло да се избегне избијање рата у Босни, да је био спроведен у дело. Нажалост, Кутиљеров план никада није био спроведен. Бисет је сведочио да је амерички амбасадор у Југославији, Ворен Цимерман, одлетео у Сарајево и тамо се састао са Изетбеговићем. Сведочио је да је Цимерман саботирао мировни план тако што је охрабрио Изетбеговића да повуче свој потпис са споразума. Убрзо после састанка са Цимерманом, Изетбеговић је одрекао веру и избио је грађански рат у Босни. Бисет је сведочио да Клинтонова администрација не само што није била хуманитарна и миротворачка, као што је себе представљала, већ је продужила рат у Босни саботирањем Венс-Овеновог плана, као и Овен-Столтенберговог.” (2006)

МКТЈ-ове Препоруке у Коначном извештају тужиоцу, упућене од Комитета успостављеног да испита НАТО бомбардовање ФРЈ се још увек памте као пример западњачког лицемерства:

,,90. […] НАТО је признао да је дошло до грешака током бомбардовања; можда је дошло и до грешака у просуђивању. Одабир извесних циљева који су нападнути може бити предметом правне расправе. На основу испитивања прегледаних информација, ипак, комитет има мишљење да нити је оправдана општа истрага целокупног бомбардовања, нити истраге појединачних инцидената. У свим случајевима, или закон није довољно јасан, или истраге не би довеле до прикупљања довољно доказа против оних оптужених, који су на високим положајима, као ни против оних, на нижим положајима, који су оптужени за изразито гнусне прекршаје. 91. На основу доступних информација, комитет препоручује да се не спроводи никаква истрага од стране тужилаштва Трибунала у вези са НАТО бомбардовањем или са инцидентима који су се десили током истог.” (МКТЈ, без датума)

Још један држављанин САД, Џерад Израел, наглашава у свом чланку ,,Газда гура у грађански рат у Југославији”, да је Питер Гелбрајт

,,био амбасадор у Хрватској током планирања и спровођења операције Олуја. У том широком војном дејству, током којег је на хрватској телевизији приказан на тенку, 250 хиљада Срба, углавном сељачке популације, је било изгнано са својих прародитељских поседа од стране хрватске војске.” (1999)

Ипак, ни он није изведен пред лице Правде већ је напредовао у својој дипломатској каријери.

Указивање на овакве примере није обично изговарање у смислу tu quoque како би се Срби бранили и избегли сопствену одговорност. То је одбрамбена стратегија која је у Нирнбергу (Хајсе, 2006.) проглашена недопустивом. Ово изношење примера западњачке хипокризије је легитимна замерка, као и оправдана оптужба за кршење основа правне професије од стране управо оне ,,мере” (овај термин ће касније бити подробније објашњен) која је, како је при њеном оснивању речено, успостављена како би се обезбедили легалитет и легитимитет, и примери за глобално деловање ради постизања дугорочне, ако не и трајне, безбедности и правде, као и мирне савести у међународним односима.

Убеђење многих на Балкану, а нарочито Срба, у нелегалност МКТЈ-а

Верује се да је израз ,,Oно што верујемо да је стварност је стварно” исковао један Западњак, нажалост особа која је патила од ретког облика рака мозга. (Келнер, 2014.) Ипак, и становници Балкана су на основу сопствених искустава конструисали своја виђења стварности и претворили их у стварност. Та стварност је изразито различита од оне у коју верују они који су убеђени да су ствараоци и управљачи глобалним јавним мњењем.

Започињући сумњом у правну исправност успостављања Трибунала, и сумњајући у целокупно његово деловање, све до његове сопствене слављеничке оцене о успешности испуњења сопствене мисије, уочавамо преобиље рупа у наизглед глаткој и сјајној масци којом се МКТЈ представља свету као темељ на чијим успесима треба подићи грађевину мирољубивог суживота Новог светског поретка. Ипак, свака рупа која зјапи на тој масци је отвор у плодну позадину сумњи и недоумица, у којој ће кренути да ничу клице будућих несклада, мржњи и чежњи за осветом и ратовима на Балкану.

Чак и заједнице које су највише добиле од онога што многи виде као Трибуналово играње правдом увиђају да би се нашле на губитничкој страни да је распоред геополитичких расположења и хирова био другачији, и гунђају иза леђа западних моћника и поглавица[13] да је та горда кула измишљених успеха постављена на веома климавим темељима.

Полазна тачка свих неправилности је уверење многих да је Трибунал незаконито успостављен, чиме се све пресуде чине неважећим и поништеним, и постају само још један сујетан покушај пројектовања и наметања решења силом, и потврђивања старог принципа да великима ,,закон лежи у топузу.”

Многи правници, иако то никада не би имали храбрости да јавно изразе због страха од одмазде западних политичких моћника, су са забринутошћу упућени у чињеницу да Савет безбедности Уједињених нација нема правну ингеренцију да fiat-ом створи огранак самог себе, чије задужење би било бављење судским питањима. Ово опште (али скривено) уверење у правно нелегалан fiat Запада је снажно потврђено у правним круговима веома познатим испадом тадашње државне секретарке, Медлин Олбрајт, а свету предоченим од њеног блиског сарадника и високог функционера владе САД, Џејмса Рубина (Такур, 2013, ст. 146), који износи да је ратоборна Медлин, када јој је британски министар иностраних дела, Џејмс Кук, рекао да влада Британије ,,има проблема са својим адвокатима (који верују) да је (напад на Србију) кршење права,” подвикнула да ,,нађу нове адвокате,” који ће му дати исправне одговоре, макар они били само политички а не правно исправни. На крају их је и добио.

У време успостављања Трибунала, Генерални секретар Уједињених нација, Бутрос Бутрос-Гали, је упозорио ту организацију да се управо спроводи кршење њених процедура јер не постоји светско законодавно тело које би имало ингеренције за стварање таквог суда:

,,Поступак, који бу се у уобичајеном току догађаја следио при успостављању међународног трибунала, је да се закључи уговор којим би државе чланице успоставиле суд и потврдиле његов статут. Тај уговор би био написан и изгласан од одговарајућег тела (тј. Генералне скупштине, или током посебно за то сазване конференције), а након тога би уследио процес потписивања и ратификације. Такав поступак би имао за предност то што би дозволио детаљно преиспитивање и развијање расправе о свим питањима у вези са оснивањем међународног суда. Такође, дозволио би свим државама учесницама процеса преговарања и закључивања уговора да суверено одлуче да ли ће постати уговорне стране или не.” (Бутрос-Гали, 1993, Део 18)

Текст саме Резолуције Савета безбедности Уједињених нација, којом је успостављен Трибунал, показује да значење речи уграђених у њу није играло одлучујућу улогу у умовима њених писаца јер су Трибунал преобратили од ,,институције” у ,,меру”, тумачећи одредбу 7. одељка Повеље УН тако да она даје Савету безбедности право да спроводи мере у циљу одржања или поновног успостављања међународног мира и безбедности. А 1999, и то је згодно запостављено када је НАТО бомбардовао Југославију (Србију), јер пре НАТО агресије није ни било међународног сукоба, и он је започет управо кршењем мира од стране влада држава чланица тог савеза, и успостављањем стања неизмерне несигурности падом хиљада бомби на територију СРЈ.

Бутрос-Гали је у претходно наведеном говору навео и да би ,,овакав приступ изазвао једну повољну околност, а то је да би то било хитро, као и одмах спроводљиво,”[14] чиме је политичку повољност претпоставио законитости и правилности поступка.

Још један део међународног закона и обичаја рата је био укинут овим безакоњем јер позитивно међународно право, кроз Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948, као и Женевске конвенције из 1949, предаје процесуисање тих злочина у руке националних судова држава уговорница. Овим заобилажењем правила, надлежност националних судова је била обустављена и укинута. Не само да је то почињено одлуком СБУН, већ је Савет дозволио МКТЈ-у, Чланом 15. Статута, да изведе сам своја сопствена правила, тј. да постане законодавац самоме себи.

Тај ultra vires акт СБУН, нарочито у тренутку када су Русија и Кина биле политички неспособне за глобално деловање, је сам по себи аутопоништавајући јер Члан 15 Повеље  УН, који је наведен као званична оправдавајућа основа легалности тог акта, не даје Савету безбедности такву надлежност, и односи се само на област међународне безбедности. Правосуђе је одређено за област деловања само Међународног суда правде. Али, сетимо се, САД, главна сила која је вршила притисак да се створи МКТЈ, се сама повукла из Међународног суда правде 1986, након што је Суд донео пресуду коју су САД сматрале противну њеним интересима, а онда су одлучиле да прихвате јурисдикцију Суда само од случаја до случаја, у зависности од сопственог интереса. САД редовно користе своју моћ вета у Савету безбедности Уједињених нација како би спречили спровођење пресуда Суда када СБУН треба резолуцијом да их подржи.

Уз све то, сви познаваоци права, правни стручњаци, као и већина образованих Балканаца, знају да се САД никада нису подвргле јурисдикцији Међународног криминалног суда, иако се администрација председника САД, Била Клинтона, поигравала идејом да 2000. потпише Римски статут из 1998, али га никада није поднела Сенату САД на ратификацију. Подигавши ниво лицемерја на још виши ниво, Конгрес САД је 2002. године изгласао ,,Закон о заштити особља које служи Америци”, чији Члан 2 даје право председнику САД  ,,да користи сва неопходна и одговарајућа средства како би обезбедио ослобађање било које особе која служи САД, или некој савезници, а која је задржана од стране Међународног криминалног суда, или од неке државе која то чини у његово име.”

Запечативши осуду за морално банкротство у очима бивших Југословена, САД су разрадиле и веома вешту ,,рупу у закону” користећи Члан 98 Римског статута као основу за билатералне споразуме са страним владама, којима се забрањује изручење Међународном криминалном суду особља које служи САД, чак и када је та држава потписала, па и ратификовала Римски статут. Сама Европска Унија, претварајући се да подржава међународно право и правду, је 2002. године одјавила саопштење о скупној позицији ЕУ да ,,земље кандидати” (за чланство у ЕУ) могу да се ,,договарају са САД” уколико ,,узму у обзир да поједине особе уживају државнички или дипломатски имунитет” и да су ,,присутне на територији државе од које се тражи изручење зато што су биле послате од стране државе одашиљача.” (Савет Европске Комисије за опште послове и спољне односе, ст. 10.) На Балкану многи исмејавају такве балканске силе као што су Албанија, Босна и Херцеговина, Македонија и Црна Гора, које су са САД закључиле тај по срамоти чувени Споразум у вези са Чланом 98. (Правна библиотека универзитета Џорџтаун, Водич за истраживачки рад у вези са Чланом 98.), док је још више запањујуће укључивање у ,,суверени” Устав Косова Члана 153 да је ,,коначни ауторитет на позорници” (територија ,,независног” КиМ је та ,,позорница”) ,,Глава Међународног војног присуства,” што у стварности значи да су то САД.

2006. године је нова про-америчка и про-натовска влада Србије потписала (Србија Данас, 2016.) посебан споразум са НАТО-ом – чији су САД неоспорни вођа и командант – који је потврђен 2016. године од нове и још више про-америчке и про-натовске владе Србије. Тај Споразум даје неометани приступ и имунитет НАТО трупама ономе што би требало да буде суверена територија Србије, и њиме се гарантује да ,,власти” Србије неће задржавати НАТО особље.

2003. године Хрватска и Словенија су ,,претрпеле” губитак војне помоћи САД јер, у својим настојањима да се умиле својим бриселским господарима из ЕУ, нису потписале тај споразум са САД, али то није изазвало веће стварне последице јер су власти обе државе, знајући да ће приступањем НАТО структурама пасти под директну војну команду и политичку контролу САД, а да ће њихове трупе ипак имати имунитет, макар на територији Србије, као и осталих балканских ,,сила” које су са САД потписале тај споразум.

Дакле – нема ни једне мислеће особе на територији бивше Југославије која може бити толико малоумна да још увек искрено верује у прокламоване моралне висове САД, УК, Француске, и осталих држава из тог лицемерног здруга – што је веома допринело освешћенијем приступу Трибуналу, с обзиром на то да су те државе предводиле његов ,,крсташки рат” за правду.

Проблеми у вези са коришћењем МКТЈ као политичке алатке Запада

Нико то коришћење МКТЈ као политичке алатке Запада није тако јавно и са мање бриге за последице својих речи прокламовао од покојног америчког амбасадора Ричарда Холбрука током интервјуа Би-Би-Си-јевом радију 2003. године, у емисији ,,Да или Не Уједињеним нацијама?”: [МКТЈ је] ,,огромна вредна алатка,” и [Караџић и Младић, с обзиром да су на потерници Хага,] [они] не могу да учествују ни у каквој међународној мировној конференцији.” У вези са овим, мора се нагласити да је, на основу сведочења америчког професора историје и експерта за Балкан, Чарлса Инграоа (Charles Ingrao), које је забележио Дојче веле у интервјуу са њим 2008. године: ,,Холбрук обећао Караџићу да неће бити ухапшен,” и да је амерички Стејт департмент обзнанио да је амбасадор Холбрук искористио МКТЈ као ,,коцкарски улог,” чиме је потпуно обезвредио принципе правде, ,,обећавши Караџићу изузеће од хапшења уколико се повуче са положаја и нестане,” омогућивши тиме много поводљивијем председнику Србије Милошевићу да буде званични правни представник босанско-херцеговачких Срба на мировној конференцији у Дејтону. Од тог доба, безброј особа са Балкана је прокоментарисало  да су грађани Милошевићеве државе годинама страдали под санкцијама Уједињених нација јер су САД тврдиле да он није имао права да се меша у унутрашње ствари независне и суверене државе Босне и Херцеговине, да би онда постао, вољом САД, једини представник једне од зараћених страна у БиХ на међународној конференцији која се бавила најважнијим питањем за ту државу — миром.

Једно од најспорнијих питања у вези са МКТХ-ом су ,,запечаћене оптужнице,” (Stover, 2011, ст. 36-37) које је у праксу увела канадски судија Луиз Арбор (Louise Arbour), чиме је успоставила стрепњу и страх међу политичким лидерима на Балкану, нарочито међу Србима, јер након тога нико више није знао упада ли у заседу или стиже ли на састанак на којем ће преговарати са својим супарницима из бивше Југославије, или са представницима тзв. Запада. Такво психолошко стање српских политичара, који су били заправо примарни реципиенти негативних стимулуса (хапшења, свргавања, одузимања незаконито стечене имовине…), је по хитном поступку, попут лабораторијских пацова, произвело ,,коцкарско понашање”—што је било изазвано (свесно или несвесно) овим непредвидљивим варијацијама у начину потстицања понашања од стране Запада, нарочито у смислу исхода (награда или казна) који би уследио одређеном понашању. Српски политичари и духовни лидери никада нису знали да ли ће се наћи у Хагу, или ће бити похваљени као миротворци и партнери. Као и у експериментима са лабораторијским пацовима, српски политичари су се понашали као и сваки организам над којим се примењује оваква метода ,,вариабилног редоследа”: организам унедоглед понавља оно понашање које је барем једном довело до награде (или избегава оно које доводи до казне), доводећи српске политичаре у стање да и на најмањи миг западних политичара (без обзира на то да ли је он смислен или бесмислен) скачу и чине све и свашта, појачавајући конфузију одговарањем и на неутралне стимулусе, надајући се да ће се барем једном понашати одговарајуће и добити награду уместо казне.

Још један тужилац МКТЈ-с, Карла дел Понте (Carla del Ponte), је обзнанила свету да је Трибунал политичко оруђе Запада када је изјавила да ,,првенствено усредсређивање Тужиоца мора бити ислеђивање и судски прогон петорице лидера СР Југославије и Србије против којих су већ биле подигнуте оптужбе” (Stover, 2011, стране 36-37), али није ни једном речју указала да постоје планови да МКТЈ подигне оптужбе против западних лидера који су били одговорни за многобројне злочине почињене током незаконитог НАТО бомбардовања Србије 1999. године, а који су уз све то били одговорни за најгори од свих међународних злочина — Злочин против мира, што је очигледно био циљ пропалих преговора о Привременом договору о миру и самоуправи на Косову, о којем се преговарало током фебруара 1999. године у летњој резиденцији председника Француске у дворцу Рамбује крај Париза, а чији предложени текст је касније послужио као основа за Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација, којим су проширени сви имунитети и привилегије тражене од НАТО-а за особље које би служило Уједињеним нацијама на окупираном Косову и Метохији. Иако је амерички председник Клинтон, током свог обраћања учесницима Конвенције државних, среских и општинских службеника, 1999. године, тврдио да ,,Милошевић, са друге стране, […] је одбио да макар разговара  о кључним деловима тог споразума,” тај највиши чиновник извршне власти САД није открио својим слушаоцима чињеницу да су ти такозвани преговори вођени на најнепријатељскији начин према Србима, и да је тај такозвани Договор о миру садржавао тајне клаузуле које су не само потпуно поништавале суверенитет и слободу Србије, да га је Србија потписала, већ да би се потписивањем у потпуности променили и власнички односи и управљање имовином, природним благом и економијом. То је био ултиматум[15], написан управо онако како је било неопходно да га Србија одбаци, како би се обезбедио изговор за рат.

Да наведемо још један доказ да је Трибунал био део добро планиране и извршене политичке завере САД — то су речи сада већ покојног америчког савезног конгресмена Тома Лантоша (демократе из Калифорније), који је био председавајући члан Комитета за међународне односе Представничког дома америчког Конгреса, а које су наведене у Изгледима за независност Косова, које је изговорио на преслушању пред Комитетом којим је председавао:

,,Само да потсетимо муслиманске владе у свету да је ово још један пример да је влада САД предводник у стварању државе са муслиманском већином у самом срцу Европе. Ово треба да знају како одговорни лидери муслиманских земаља, као што је Индонезија, тако и џихадисти свих врста. Принципи Сједињених Држава су универзални, и у овом случају Сједињене Државе су стамене у стварању државе са муслиманском већином у самом срцу Европе.” (2007, ст. 16)

Током НАТО бомбардовања Југославије, представник за штампу тог савеза, Џејми Шеа, је такође био веома јасан пред гледаоцима у мају 1999. године, на прес-конференцији, да је МКТЈ политичко оруђе САД и НАТО-а:

,,Као што то знате, без НАТО држава не би било Међународног суда правде, као што не би било ни МКТЈ-а, јер су НАТО државе предводнице оних које су успоставиле оба трибунала, оне које их финансирају, и који им дају свакодневну подршку за њихову делатност. Ми смо они који одржавају међународно право, а не они који га крше. Ми, наравно, признајемо јурисдикцију тих трибунала, али, могу вам то потврдити, када ти трибунали разматрају оно што се дешава у случају Југославије, верујем да ће бити у потпуности заузети оним очигледним кршењима међународног права која је починио Београд, а не оним хипотетичким кршењима која су могла да буду почињена од стране НАТО држава, а ја очекујем да тај принцип буде примењиван од оба суда. Дакле, то је наша позиција у вези са тим, ми признајемо међународно право, тј, ми толико признајемо вредност међународног права да када видимо масивно кршење истог, […] не само да се у вези са тим разгаламимо, ми заправо почнемо да деламо како бисмо то прекинули јер смо ми ти који подржавају међународно право. Оптужбе је Југославија поднела на основу Конвенције о геноциду. То се не може применити на НАТО државе. А што се тиче тога на кога се то може применити, мислим да знамо тај одговор.”

Судија Луиза Арбор је довела све ово до закључка током заједничке прес-конференције са државном секретарком САД Медлен Олбрајт, у Вашингтону, 30. априла 1999. године, када је рекла:

,,Имамо дугорочне односе са [НАТО] информаторима. Управо радимо на убрзавању таквих информација, као и на квалитету те врсте производа. […] То је дијалог и партнерство које морамо да одржимо. […] имамо партнере који поседују политичку вољу и оперативне способности да у дело спроведу хапшења на основу наших потерница чак и у непријатељским условима […] већ смо успоставили механизме који нам омогућавају, у сарадњи са многим другима који су на терену у Албанији и Македонији, да процесуишемо изјаве избеглица и, са наше тачке гледишта, да одаберемо оне који ће нам обезбедити најбољу основу за судски случај.”

Проблеми са Процедуралним правилима и доказним материјалом у МКТЈ

Узимајући у обзир недостатак простора, навешћемо, и укратко прокоментарисати, само оне примере који су најозбиљнији и најштетнији за постизање правде у МКТЈ-у, а тичу се процедуралних правила и доказног материјала.

Трибунал је себи прилагодио праксу разних судских традиција, али само на начин којим је постизао своју генералну сврху испуњавања политичких циљева Запада, док је истовремено занемаривао сва ограничења злоупотребе судске моћи за чије успостављање су се генерације храбро бориле током векова како би се гарантовала непристрасност судова и поверење у њихов рад, као и у правну професију. Хашки суд ће остати у историји упамћен због своје до данас незабележене мешавине правила, за какву ни шпанска Инквизиција а ни стаљинистички судови не би могли да буду оптужени. Између многих, ова се истичу:

Измена правила без обзира на то што ће негативно утицати на права оптуженог; измене имају моћ закона ex post facto; правила могу бити измењена без расправе ако их судије једногласно прихвате; Тужилац може сам себи да одређује правила док Бранилац нема та права; Тужилац је званично службеник, тј. орган Трибунала, који има право да предлаже измене правила; Тужилаштво има право да Одбрани одбије приступ доказном материјалу и може разлоге за то да предочи Судијама без присуства Одбране, као и без права Одбране да се на то жали; Трибунал може Одбрани да забрани објављивање оптужнице, или било ког документа или информације; дозвољено је анонимно сведочење; дозвољено је сведоцима да одбију да се појаве на суду, као и трајна тајност идентитета сведока; дозвољено је да се из јавног записника бришу имена и идентификационе информације; дозвољено је преслушавање иза затворених врата (тј. тајни процеси); нема пороте (која би својим присуством могла да унесе макар мало здравог разума у судницу); дозвољено је коришћење запечаћених оптужби[16]; јавности се не мора дати приступ чињеницама, документима и информацијама, нарочито ако то може да буде у интересу неке државе, или да има утицаја на њу (а може се лако посумњати да су се САД тако заштитиле, као и да су тиме заштитиле своје вазале); дозвољено је притварање до 90 дана и осумњичених против којих није расписана потерница, а да никакви докази нису неопходни за то; дозвољава се хапшење бившег осумњиченог који је већ био ослобођен (и његово притварање до 90 дана без икаквог објашњења); дозвољава се да се присилно добију докази од осумњичених којима ће сами себе инкриминисати; дозвољава се да се подразумева да је оптужени својевољно и слободно признао кривицу, чак и после дуготрајног притварања без оптужбе и доказног материјала, и да уз то терет доказивања супротног пада на затвореника; дозвољава се промена услова притвора[17]; Секретаријат Суда има право да дисквалификује и одбаци било ког адвоката, скоро потпуно арбитрарно, и да чак наведе да осећа да није пријатељски настројен према Суду; такође, има право да ограничи број адвоката, правдајући то закључком да већ постоји превелик број адвоката који представљају одређену особу; Трибунал је дозволио себи да буде финансиран и потпомогнут од стране приватних лица, невладиних организација, приватних корпорација, војних савеза и влада, као и да му они обезбеђују особље које ће радити у Суду — уз то, дозволио је све то од страна директно заинтересованих за исход суђења, и то од оних које су у пракси имале имунитет према Трибуналу.

Амерички држављанин и председник Трибунала, Габријел Мекдоналд, је отворено указао, током исказа пред Врховним судом САД, 1999. године:

,,Имали смо бенефиције од снажне подршке заинтересованих влада и посвећених појединаца, попут државне секретарке Олбрајт. Будући да је била стални представник у Уједињеним нацијама, радила је са горућом посвећеношћу на томе да се Трибунал установи. Заправо, често смо о њој говорили као о ,Мајци Трибунала’.”

Проблем пристрасних и селективних оптужница

Устаљена је пракса да у цивилизованим друштвима само различитост у суштини допушта различитост у третману. Данас, у САД, видимо да је дошло до пораста забринутости у организацијама посвећеним заштити људских права, као и међу правницима, због диспропорционалног броја чланова мањинских заједница у америчким затворима. У једном од часописа Национална географија, из 2018, појавио се чланак ,,Контролна тачка[18],” који почиње следећим јаким речима: ,,Полиција при контролама зауставља црнце у много већој мери у односу на белце. То је постала спорна тачка у националној дебати у вези са расним питањима, јер многи припадници мањина у томе виде узнемирујућу поруку: Ви сте непожељни.” Ипак, у публикацији МКТЈ-а, суда основаног од Уједињених нација, од новембра 2017, под именом Кључна статистика судских случајева, мало је било обзира према невероватној диспропорцијалности између броја осталих и броја Срба против којих су биле подигнуте оптужнице, оних који су били ухапшени и осуђени, и оних који су и живот изгубили у тим процесима. Чак и да су се нашли неки савесни посматрачи који би изразили забринутост због тога, били би скрајнути објашњењем да су Срби починили више злочина од других екс-Југословена. Не морамо ни да замишљамо бес који би сигурно избио када би такво поједностављено објашњење било понуђено као разлог за диспропорцију у хапшењима и осудама припадника мањина у САД.

Данас, после коначног затварања Трибунала, већина Срба не само да се пита да ли као нација има право ,,да има место” у заједници других, већ искрено верује да је нововременски, осавремењени демонизам продро у западњачки дискурс, и у понашање Запада према Балкану, а нарочито према Србима, као и да је патолошко виђење девијантности коришћено у односу са тим народом како би се квази-научне идеје 19. века, прерушене и спиноване савременим политички коректним изразима, примениле  као нешто модерно и прихватљиво када се јавила потреба да се успостави званична основна разлика између особа и друштава која је требало прогласити прогресивним, прилагодљивим, стабилним и напредним[19], и оних, означених заосталим, традиционално нестабилним, патолошки самоуништавајућим, и ретардираним.

У случају балканских народа, а нарочито Срба, нису анђели и ђаволи представљани западњачким масама већ ,,обрађене” теорије Дарвина, Адама Смита, и многих савремених тумача њихових идеја, чије су делове они веома пажљиво одабирали, и најчешће извлачили из контекста, и цитирали само оно што им одговара. Иако је патолошка перспектива настојала да се представи модерном и научном, и даље је из ње извиривало недовољно скривено демонистичко средњевековље — на концу конца, увек је закључак био исти: ти ,,други” су против ,,нас” и морају бити уклоњени! Увек је тај став морао да има високо моралистички тон, да нас наведе на закључак да постоје они који су супериорни и они који су инфериорни, чак и када је покушавао да се представи као биолошки детерминисан, умотан у обланду лажне науке, предочавајући свету доказе о дисгенетском наслеђу оних који су противници, сводећи их не само на појединце који у свом бићу носе наследну болест (Савићеви наводи из обиља западњачких медија, 2000), већ и на бића која једноставно не могу ни да разумеју добробит супериорне цивилизације, и која, стога, морају да постану примером, да буду кажњена, и, ако не потпуно уклоњена, барем спутана, зауздана, и бројчано смањена, и ограничена на најмању могућу територију, на којој неће моћи да ометају прогрес и развој људске расе. Такве тврдње су долазиле са самог политичког врха Запада још од 1990-их, када је, на пример, амерички сенатор Бајден (каснији потпредседник САД) прогласио Србе ,,гомилом неписмених дегенерика, децеубица, касапа и силоватеља,” како је то навео Малић у својем чланку из 2009. године, ,,Бајден хара Балканом.”

Није био само тај расистички приступ Србима оно што је разјарило чак и српске присталице Трибунала у вези са оптужбама тамо дизаним против Срба: оно што је бес учинило још горим је снажно, и на доказима засновано, уверење да су појединци били одређени за оптужнице једноставно као политичка надокнада локалним балканским званичницима за верно испуњавање интереса Запада у бившој Југославији. Најизражајнији пример тога је случај др Војислава Шешеља, који је био оптужен, како је то навела лично тужитељка Трибунала, Карла дел Понте, на основу захтева тадашњег председника владе Србије, др Зорана Ђинђића, који јој је, како је о томе писала Политика 2008. године, а како то и она сама наводи у својој књизи, Лов: Ја и Ратни Злочинци, рекао: ,,Водите Шешеља и немојте да нам га враћате.”  Др Шешељ се сам предао Трибуналу и провео је 11 и по година у Хагу, у притвору, да би на крају био ослобођен 2014. године, када се вратио у активан политички живот Србије, у којем саучествује са скоро свим политичким лидерима који су били на власти управо у време непријатељстава, за чије је ислеђивање и кажњавање Хашки суд управо и био успостављен. (Управо у време завршетка писања овог текста стигле су вести да је Трибунал делимично изменио ослобађајућу одлуку и осудио др Шешеља на 10 година затвора, чиме је још једном шокирао правнике широм света јер је тиме прекорачио овлашћења апелационог суда, који по правилима нема право да доноси коначну пресуду већ само да одлучи о исправности пресуде нижег суда. Али, када је овај Трибунал у питању, као када се човек моли неправедном богу, све је могуће.)

Када се овакво искуство узме у обзир могуће је запитати се колико ли је српских политичких лидера можда направило договор са Трибуналом, или са САД, не би ли израдили да се против њих не подигне оптужница, или да не буду једноставно ухапшени чак и без ње, с обзиром на постојање ,,запечаћених оптужница.”

Један од њих би могао да буде сада већ озлоглашени писац и ,,господар српских тргова” током 1990-их, Вук Драшковић. Иако је својевремено користио много запаљивији језик у својим националистичким и анти-исламским говорима него што је то чинио др Шешељ, Драшковић никада није био ухапшен и заточен, иако је било говоркања о ,,запечаћеној оптужници” против њега. Чак је постао и министар иностраних дела Југославије 2004. године, неколико година после свргавања Милошевића и промене режима у Београду. Писац овог текста се сећа поноситог хвалисања преводиоца, босанско-муслиманског порекла, током Молитвеног доручка у Вашингтону 2004. године, у хотелу Хилтон, када је слушаоце почастила вешћу да је г. Драшковић био ,,обрађен” од стране представника Америчког института за мир, како би био спреман за преузимање дужности министра месец дана након тога. Током обављања дужности министра иностраних дела, Драшковић је потписао озлоглашени споразум Србије са НАТО-ом — а многи су били уверени да је то обавио у замену за своју слободу. Драшковић је запрепастио готово сваког својом преобразбом из вербалног шовинистичког убице у највећег заступника супериорности Запада, као и у неуморног говорника о генетским недостацима српског народа (што је, не заборавимо, послужило као кључни доказ кривице за геноцид др Биљане Плавшић), и његовој вечитој кривици за сва зла почињена током грађанских ратова у Југославији.

Још један веома занимљив случај је и судбина држављана француске и штапског наредника Легије странаца, а касније и генерала Хрватске, Анте Готовине, против кога је подигнута оптужница 2001. године, и који је одмах нестао, да би био ухапшен на територији Шпаније, 2005, на Канарским острвима. Многи Хрвати, а нарочито мноштво које се придружило ономе што су веровали да је покрет за ослобођење Хрватске од српске окупације, били су разљућени том оптужницом против њиховог националног хероја, а још више оним што су видели као колаборацију хрватске владе у његовом хапшењу. Уз то, веровали су да је њихова влада разменила Готовину за будуће чланство Хрватске у ЕУ и НАТО-у. Док је био у бекству, веровало се да се генерал Готовина скривао у неком од бројних манастира римске Цркве на територији Хрватске али је писац ових редова доживео право надреално искуство током једног боравка у Сан Франциску, пролећа 2006. године, када га је на улици зауставио млади Мексиканац и почео да плаче, тврдећи да личи на његовог ,,љубавника, највећег хероја свог народа.” После дугог и емотивног разговора са младићем, успоставило се, на основу његовог сведочења, да је генерал Готовина живео са њим у једном хотелу у Сан Франциску, и да су америчке власти знале за то. Готовина је, на крају, одлучио да оде на Канарска острва упркос молбама свог љубавника да то не чини. Ако се сетимо правила МКТЈ-а да чак и сведочења типа ,,рекла-казала” и ,,из друге или треће руке”  не компромитују и не угрожавају права оптуженог, ово ,,љубавничко сведочење” би заправо имало много већу тежину од таквих ,,другорукашких” али прихватљивих сведочења јер је ,,из прве руке.”

Да би се још боље схватила пристрасност Хага у одлучивању против кога да подигне оптужницу за разне злочине у својој јурисдикцији, потребно је само навести речи разних западних лидера из доба такозваног Косовског рата. Да то започнемо навођењем речи америчке државне секретарке Медлин Олбрајт, која је у интервјуу Јавном националном радију, 2013, признала да је ,,оно што смо тамо урадили било противзаконито.” Уз те речи главног подстрекача напада на Србију, како ју је назвао новинар Тајм магазина, Исаксон, маја 1999. године, можемо се сетити речи немачког канцелара Герхарда Шредера, из маја 2014, а које је пренео ТАЊУГ, који је на скупу у Хамбургу, организованом од стране недељника Дие Цајт, рекао: ,,Послали смо наше авионе тамо… против Србије, и скупа са НАТО снагама смо бомбардовали суверену државу, а у то време то није било одобрено од Савета безбедности Уједињених нација.”

Чак је и НАТО, као институција, званично признао у својој публикацији од 13. априла 2014, Чињенице: Да се изнесе истина – Руске оптужбе[20], да је ,,операција Савезничка снага била започета без дозволе Савета безбедности.”

Будући да су били потпуно свесни да су озбиљно кршили не само међународно право[21] већ и законе и принципе сопствених држава[22], а нарочито забринути да ће можда бити оптужени за злочин против мира[23], лидери Запада су се обезбедили тиме што су ,,рат” водили без званичне декларације истог од стране држава које су започеле агресију против Србије. Џорџ Робертсон, тадашњи секретар одбране Уједињеног Краљевства, је одговорио, када је био преиспитиван у Перламенту о могућим британским жртвама током ,,рата” против Југославије: ,, [Војни експерти које он слуша] с правом упозоравају да је немогуће да у рату нема жртава. Ово није рат.” Председавајући га је тада запитао: ,,С обзиром да смо расправили правно стање, претпостављам да неће бити формалне декларације рата.” Робертсон је одговорио: ,,То није рат.” Председавајући је опет упитао: ,,Ако НАТО пилот буде оборен […] шта може по Женевској конвенцији […] да захтева по међународном праву?” Целокупно сведочење је објављено у Доказном записнику Посебног комитета УК за одбрану (1999.), и ту се може наћи одговор г. Робертсона:

,,Пуну заштиту на основу Женевских конвенција. […] Све учеснице било којег сукоба су под обавезом придржавања Женевских конвенција. […] Ово није рат. Ми не објављујемо рат Србији. Ми не бомбардујемо Србију. Ми оштећујемо војну способност да се уништавају цивили у том делу света.”

И поред оваквих доказа Трибунал, у свом подухвату да досегне Правду пост-конфликтног прелазног доба, није подигао оптужницу ни против једног јединог лидера Запада за било који од злочина за чије кажњавање је МКТЈ био успостављен. Народи бивше Југославије се засигурно не чине склонима да то ускоро забораве.

Проблеми смртних случајева при трансферу у Хаг и током заточења у њему

Близак Хитлеров саучесник, Геринг, је извршио самоубиство у својој нирнбершкој ћелији након што је био осуђен на смрт. Хрват, генерал Републике Херцег-Босне, Праљак, је себи одузео живот на много живописнији начин, учинивши то у самој судници, одмах након изрицања пресуде да је ратни злочинац, не прихватајући је. Оно што је најзапањујуће у овом случају самоубиства ратног злочинца је заправо подсећање на чињеницу да председнику Милошевићу, током његовог заточења у Хагу, нису могли бити дотурени неопходни лекови, које му затворски лекар није обезбеђивао, јер су мере обезбеђења биле изузетно строге. Али, у судницу МКТЈ-а је било могуће унети отров, чиме је осуђеном ратном злочинцу било омогућено да изведе своју позоришну представу како би заслужио вечну славу у срцима и умовима својих сународника и сувераца у Хрватској и Босни и Херцеговини. Највероватније није неопходно подсетити икога да је смрт председника Милошевића 2006. године званично била проглашена последицом ,,срчаног удара” а не убиством, што је велики број људи веровао да је његова смрт заправо била. Неопходно је указати на барем неке од смрти (углавном Срба) које су задесиле особе које је МКТЈ држао у заточеништву, на путу у заточеништво, или на привременом одобреном бављењу на слободи (а многи и данас верују да су та одобрења дата како би особе под истрагом или у процесу суђења живот окончале ван просторија Суда): Славко Докмановић (у заточеништву, јуна 1998.); Симо Дрљача (пре пребацивања у Хаг); форенсички патолог Душан Дуњић, који је живот изгубио у хотелу у Хагу, баш пред веома важно сведочење у процесу генералу Ратку Младићу; др Милан Ковачевић (1998.); Милан Бабић (2006.); генерал Здравко Толимир (2016.); Мирослав Дероњић (2007.); генерал Миле Мркшић (2017, у заточеништву, у Португалији); председник Горан Хаџић, који је преминуо 2016, док је био на привременој слободи, као што се то догодило и још тројици генерала, Ђорђу Ђукићу (1996), Момиру Тарлаћу (2002.), и Милану Гверу (2013.).

Да у било којој институцији, која је основана како би обезбедила да се досуди правда, дође до тако великог броја смртних случајева међу њеним осумњиченима или заточеницима, нашла би се под подозрењем, како јавности тако и њених оснивача. Али, то се није десило са МКТЈ-ом. Ипак, ови случајеви су само још један од разлога за јачање уверења да на том Суду долази до злоупотребе правде, нарочито према Србима — а то уверење засигурно неће уминути иако такозвана ,,међународна заједница” прижељкује да то тога дође.

Различитости у броју ослобађајућих пресуда и дужини казни у пресудама за кривицу између особа различитих нација и вера

Писац овог текста, који је и сам лично сарађивао на прикупљању доказног материјала у случају логора Челебићи, који је био под управом муслимана и Хрвата у БиХ, не може а да не изрази барем запањеност, ако ништа друго није у могућности да искаже, у вези са ослобађајућом пресудом  Зејнилу Делалићу (који је био заповедник Прве тактичке групе тзв. Армије БиХ у општини Коњиц и координатор њених муслиманско-хрватских снага), како је то обзнанио Портал Правде Суда у Хагу — да је ,,судско веће установило да није имао моћ заповедања и контроле над заточеничким логором, као ни над чуварима који су у њему радили, и да, у складу са тим, одлучује да не може бити кривично одговоран за њихова дела,” иако је готово целокупном вођству српског народа без резерве званично пресуђено да су имали способност команде и контроле над сваком особом која је починила макар и најмањи прекршај правила рата.

Још један очигледан пример пристрасности може се уочити и приказати у случају председнице Биљане Плавшић, која је осуђена за геноцид, што је било засновано на њеним изјавама о генетским недостацима муслимана у Босни и Херцеговини (Блек, Гардијан, 2001.), док против ни једног од западних званичника није била подигнута оптужница због расизма и позивања на рат у говорима које су одржали против Срба. (Равнагора, 2009.)

Званични подаци самог Суда, доступни на његовој интернет страници, запањују својим сведочењем о различитости у пресудама, као и о невероватној неспособности Суда да обезбеди доказе о кривици оно мало оптужених који нису били Срби, али и о готово чаробњачкој вештини у изналажењу доказа како би осудили осумњичене Србе: 72-оје Срба је осуђено на 1138 година затвора, док су сви Хрвати, Албанци и муслимани из БиХ осуђени на укупно 361. годину. Укупно је било осуђено 20 Хрвата, 5 муслимана БиХ, и само један Албанац. Додатне сумње у способности и рад Суда долазе на основу чињенице да је већина сведока, који су можда могли да обезбеде доказе о кривици албанских лидера, или погинула у несрећама, извршила самоубиство, или једноставно нестала без трага, чиме је омогућено Хагу да прогласи невиност осумњичених, као и да им дозволи да се врате у своје заједнице, на своје високе положаје, на којима су задржали своје ново-добијене титуле ,,екселенција.”

Проблем оптужби за расизам при оснивању Трибунала

Чињеница да су овакви ad hoc судови основани како би се судило само Словенима и Албанцима из Источне Европе дала је широке основе сумњичењу да су његовим оснивањем лидери Запада испољили свој иначе веома вешто скривен расизам, као и своју сталну русофобију, коју су пројектовали углавном на Србе, замисливши их као нешто најближе самим Русима, које још увек, тада, као ни данас, не могу да похапсе и одреде им казнене пресуде. Криза на Балкану је Западњацима обезбедила широк простор да издувају своје нагомилане расне и верске предрасуде и фрустрације, које, у данашњем свету политичке коректности, иначе нису могли да испоље ни против кога другог. Ово снажно уверење у расизам Запада засигурно неће ишчилити из умова балканских народа.

Закључци

МКТЈ се, у својем фанатичном и бескрупулозном грађењу политички подобне конструкције догађаја који су довели до рата, и који су се десили током истог у Југославији од 1991. године, удаљио у својим историјским истраживањима и закључцима од часних и истини-посвећених принципа таквог рада, установљених од стране немачког историчара из 19. века, Леополда фон Ранкеа, чије правило је да историја мора да истражи ,,како су се ствари заиста догодиле,” и које су следиле генерације савесних истраживача прошлости.

Непоштовање основних принципа прикупљања доказа и њиховог коришћења током судског процеса, као и манипулације историјским контекстом од стране МКТЈ-а, су довеле до тога да чак и учеснице рата које су највише профитирале од начина како су САД, НАТО, и Запад генерално, руководили целим процесом суђења о југословенском сукобу — муслимани БиХ, као и албанска мањина на КиМ — доживе тренутке, па чак и дуге периоде незадовољства, разочарања и жала када је чак и неколико њихових ратних јунака било оптужено, ухапшено, па чак, у ретким случајевима, и осуђено од стране Трибунала. Хрвати, друга по бројности нација међу осуђеницима, се на крају у потпуности окренула против МКТЈ-а када је њихов pater patriae, др Фрањо Туђман, постхумно проглашен кривим за геноцид — наравно, против муслимана БиХ, али не и против Срба. По окончању рада Трибунала, после протока времена и виђења његовог деловања, као и безбројних злочина које су САД и њихови вазали починили широм света, од Либије до Пакистана, ни једна од нација, етничких група, мањина и верских заједница на територији бивше Југославије није очувала чак ни најмањи остатак макар и претварања да осећа кривицу или жаљење за било који стварни actus reus који је био почињен у њено име, с обзиром да су од Запада научили да се свака смрт и рушење може прогласити за колатералну штету и за последицу ратне магле, чиме се њени починиоци ослобађају сваке одговорности, па се чак преобраћују у националне хероје и доносиоце слободе и демократије. Американци су постигли опште прочишћење савести и скидање осећаја кривице са срца и из умова свих народа бивше Југославије! То је заиста права колатерална штета западњачког деловања, може се рећи!

Могли бисмо се присетити Члана 16. Лајбер директиве, коју је председник САД, Линколн, упутио 1863. године, нарочито када се узме у обзир веома вероватна чињеница да МКТЈ није ни био стварни међународни правни механизам већ оруђе Запада за остваривање његових политичко-дипломатских циљева. Дакле, Члан 16, о правилима током рата, даје следећу председничку директиву:

,,војна неопходност не дозвољава суровост — то јест, наношење патње само ради изазивања патње или из освете […] Дозвољава се заваравање, али упозорава се да не сме бити подмуклости; и, уопштено, војна неопходност не укључује било који акт непријатељства којим се повратак миру чини тешким без нарочите неопходности.” (1898)

При оваквом стању ствари, јасно је да МКТЈ није испунио циљеве ове племените, иако на политичким потребама засноване, директиве, нарочито њеног последњег дела — МКТЈ је, заправо, без нарочите неопходности, учинио повратак истинском и трајном миру тежим.

На крају, подсетићемо — парафразирајући чувену и веома племениту жељу лорда Актона да дође дан када ће бити могуће написати историју Европе после чијег читања неће бити могуће рећи које су националности били њени писци — на жељу да МКТЈ донесе своје пресуде на такав начин да се из њих не може закључити којег су држављанства и политичке лојалности судије који су је донели, тј. да предубеђења заснована на њима не утичу на исход процеса. Ипак, можемо цитирати закључак америчког историчара Антонија Грефтона у вези са већ поменутом жељом лорда Актона: [такав исход ће бити могућ] када се море претвори у лимунаду.

Ко год жели да га задеси лудило изазвано задовољавањем жеђи за правдом морском ,,лимунадом” МКТЈ-ових судских пресуда, може да се послужи, и да у том стању свести поверује да је Хаг донео трајни мир а не да је посејао семе будућих ратова на Балкану.

Референце:

Albright, Madeleine; 60 Minutes TV show with Lesley Stahl; CBS News; May 12, 1996 – FAIR website – https://fair.org/extra/we-think-the-price-is-worth-it/

Arbour, Louise; Press Conference with Madeleine Albright; Washington, DC; April 30, 1999 – The original link: http://secretary.state.gov/www/statements/1999/990430a.html, has since been replaced by: https://1997-2001.state.gov/statements/1999/990430a.html

Arendt, Hannah; Eichmann in Jerusalem: A Report on the Banality of Evil; Penguin Books; New York; 2006.

ASPA, Title 2 of Pub.L. 107–206, H.R. 4775, 116 Stat. 820, enacted August 2, 2002 – https://www.congress.gov/bill/107th-congress/house-bill/4775

Balkan Insight; Kosovars Stage Protest Against Limaj Trial; Jan. 31, 2012 – http://www.balkaninsight.com/en/article/protest-in-support-of-commander-steel/1458/196

Becker, Richard; Chapter 22: The Rambouillet Accord-Pretext for a War of Aggression; Selected Research Findings; Independent Commission of Inquiry to Investigate U.S./NATO War Crimes Against the People of Yugoslavia – http://www.iacenter.org/warcrime/22_rambo.htm

Bess, Michael; Choices Under Fire: Moral Dimensions of World War II; Chapter: Justice for the unspeakable? The Enduring Legacy of the War Crimes Trials at Nuremberg and Tokyo; Random House; New York; 2006; page 263.

Black, Ian; The Iron Lady of the Balkans; The Guardian; Gender; Special report: war crimes in the former Yugoslavia; Sept. 10, 2001; https://www.theguardian.com/world/2001/sep/10/gender.uk1

Boutros-Ghali, Boutros; UN Secretary General’s Report no. S/25704; 3 May 1993 – http://www.securitycouncilreport.org/un-documents/document/icty-s-25704-statute-re808-1993-en.php

Bricmont, Jean; translated by Diana Johnstone; Humanitarian Imperialism: Using Human Rights to Sell War; NYU Press; New York; 2006;  page 50.

Clinton, William J.; Remarks at the Legislative Convention of the American Federation of State, County, and Municipal Employees; March 23, 1999 – http://www.presidency.ucsb.edu/ws/?pid=57294#axzz2iFJfcG7P

Collon, Michel; Liar’s Poker-The Great Powers, Yugoslavia and the wars of the future; Translated from French by Milo Yelesiyevich and Terence McGee; International Action Center; NY; 1998; page 25.

Constitution of the Republic of Kosovo; Republic of Kosovo Assembly – http://www.kuvendikosoves.org/?cid=2,1058

Dickinson, Laura A. – editor; International Law and Society: Empirical Approaches to Human Rights; Chapter 7; Justice, Accountability and Social Reconstruction: An Interview Study of Bosnian Judges and Prosecutors, by The Human Rights Center and the International Human Rights Law Clinic, University of California, Berkeley, and the Centre for Human Rights, University of Sarajevo; Routledge; 2017 – https://books.google.com.mx/books/about/International_Law_and_Society.html?id=9n1NAQAAIAAJ&redir_esc=y

Durant, Will; Our Oriental Heritage; The Story of Civilization; Part 1; Simon and Schuster; New York; 1954; Chapter 10, Assyria, 1 Chronicles; page 265.

Final Report to the Prosecutor by the Committee Established to Review the NATO Bombing Campaign Against the Federal Republic of Yugoslavia -http://www.icty.org/en/press/final-report-prosecutor-committee-established-review-nato-bombing-campaign-against-federal

General Affairs and External Relations Council of the European Commission; 2450th Council session; 12134/02 (Presse 279); Sept. 20, 2002; Brussels; p.10.

Georgetown Law Library; International Criminal Court – Article 98 Agreements Research Guidehttp://guides.ll.georgetown.edu/c.php?g=363527&p=2456099

Gould, Stephen Jay; In response to Mindless Societies; New York Review of Books; Vol. 22; No. 18; Nov. 13, 1975.

Heise, Nicole A., Deciding Not to Decide: Nuremberg and the Ambiguous History of the Tu Quoque Defense; January 1, 2009; Available at SSRN: https://ssrn.com/abstract=1354048 or http://dx.doi.org/10.2139/ssrn.1354048

Holbrooke, Richard; Radio Interview; United Nations or Not? The Final Judgment: Searching for International Justice; BBC Radio; Sept. 9, 2003.

Holbrooke, Richard; To End a War; Modern Library; 1999; p. 107.

ITCY; Key Figures of the Cases, Nov. 2017 – http://www.icty.org/sid/24

ITCY Rules of Procedure and Evidence; Rule 89(c) – http://www.icty.org/en/documents/rules-procedure-evidence

InSerbia Today; ICTY: Njegos celebrated ethnic cleansing of Muslims; Feb 13, 2014 – https://inserbia.info/today/2014/02/icty-njegos-celebrated-ethnic-cleansing-of-muslims/

Ingrao, Charles; Holbrooke promised Karadžić that he wouldn’t be arrested; Deutsche Welle (in Serbian); August 7, 2008 – http://www.dw.com/sr/%C4%8Darls-ingrao-holbruk-obe%C4%87ao-karad%C5%BEi%C4%87u-da-ne%C4%87e-biti-uhap%C5%A1en/a-3543935

Isaacson, Walter; Madeleine’s War; Sunday, May 9, 1999 – http://content.time.com/time/magazine/article/0,9171,24446,00.html

Israel, Jared; The Boss Pushes for Civil War in Yugoslavia; 9/16/99 – http://emperors-clothes.com/misc/civil.htm

Jennings, Peter; Land of The Demons; Special News Broadcast recorded from ABC Evening News; March 18, 1993 – http://tvnews.vanderbilt.edu/siteindex/1993-Specials/special-1993-03-18-ABC-1.html

Judgment of the International Military Tribunal, Nuremberg, October 1946; Yale Law School; Lillian Goldman Law Library; The Avalon Project – http://avalon.law.yale.edu/imt/judlawch.asp

Kelner, Simon; Perception is reality: The facts won’t matter in next year’s general election; The Independent; October 30, 2014 – https://www.independent.co.uk/voices/comment/perception-is-reality-the-facts-wont-matter-in-next-years-general-election-9829132.html

Kučan, Milan; Cross-examination of Prosecution witness by President Slobodan Milošević on May 21, 2003, at ICTY – http://www.icty.org/en/content/milan-ku%C4%8Dan

Libal, Michael; Limits of Persuasion: Germany and the Yugoslav Crisis, 1991-1992; Praeger Publishers; Westport, CT; 1997.

Lieber, Francis; Instructions for the Government of Armies of the United States in the Field; LL.D.; (Originally Issued as General Orders No. 100, Adjutant General’s Office, 1863); Government Printing Office; Washington, DC; 1898 – http://avalon.law.yale.edu/19th_century/lieber.asp

Lynn, Richard; Dysgenics – Genetic Deterioration in Modern Populations; Human Evolution, Behavior, and Intelligence; Praeger; 1996; pp. 206-7.

Longinović, Tomislav; Vampire Nation: Violence as Cultural Imaginary; Duke University Press; Durham, NC; 2011.

Malić, Nebojša; Biden Does the Balkans; Antiwar; May 20, 2009 – http://original.antiwar.com/malic/2009/05/19/biden-does-the-balkans/

Memorandum of Understanding between the Office of the Prosecutor and Supreme Headquarters Allied Powers Europe (SHAPE) was signed – In The Trial Chambers; Prosecutor v. B. Simic, M. Simic, M Tadic, S. ZIvkovic, S. Todorovic and S. Zaric; 2. Cooperation between SFOR and the International Tribunal; May 9, 1999; paragraph 4. -http://www.icty.org/x/cases/simic/tdec/en/01018EV513778.htm

Mesić, Stipe; NTV broadcast; November 8, 1995 http://yugoslavtruth.blogspot.mx/2005/04/john-paul-ii-and-break-up-of.html

Montevideo Convention on the Rights and Duties of States – http://www.jus.uio.no/english/services/library/treaties/01/1-02/rights-duties-states.xml & http://www.cfr.org/sovereignty/montevideo-convention-rights-duties-states/p15897

NATO website (no longer available) – http://www.nato.int/nato_static/assets/pdf/pdf_2014/20140411_140411-factsheet_russia_en.pdf & http://www.nato.int/cps/en/natolive/topics_109141.htm – accessed: April 13, 2014

Njegoš, Petar Petrović; The Mountain Wreath; Izdavačko preduzeće “Rad”; Belgrade, Serbia; 1997; page 165.

NPR; Albright: U.N. Needs To Show Its Relevance On Syrian Issue; Sept. 26, 2013 – http://www.npr.org/2013/09/26/226375391/albright-u-n-needs-to-show-its-relevance-on-syrian-issue

Pečarić, Josip; Sramotni sud u Haagu (The Shameful Tribunal in the Hague); Stih; Zagreb; 2001.

Pfaff, William; Hague Tribunal Indictment Clarifies New NATO Strategy; Chicago Tribune; June 1, 1999 – http://articles.chicagotribune.com/1999-06-01/news/9906010161_1_indictment-of-slobodan-milosevic-war-crimes-international-criminal-tribunal

Politika; Djindjić: Vodi Šešelja i nemoj vise da nam ga vraćaš; April 14, 2008 – http://www.politika.rs/sr/clanak/39448/Dindic-Vodi-Seselja-i-nemoj-vise-da-nam-ga-vracas

RTS; Љимај ухапшен, па пуштен (Limaj аrrested, then released); March 16, 2011 – http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/134/hronika/859646/ljimaj-uhapsen-pa-pusten.html

Ponte, Carla Del; Injustice is the seed of future wars; Politika; Belgrade, Serbia; May 1-2; 2008; p. 33.

Porsdam, Helle; From Civil to Human Rights: Dialogues on Law and Humanities in the United States and Europe; Edward Elgar Publishing; Cheltenham, UK; 2009; page 5.

Purdy, Penelope; Tales of anguish revealed in soft voices; The Denver Post; June 28, 1992.

Ranke, Leopold; Serbian Revolution (Die Serbische Revolution; Aus serbischen Papieren und Mittheilungen; Hamburg; Perthes; 1829); Serbian Literary Association; Belgrade, 1965; page 59.

Ravnagora; Biden’s Racist Slurs and Searing Insults Documented; Free Republic; May 15, 2009 – http://www.freerepublic.com/focus/news/2253148/posts

Robertson, George Rt. Hon. MP; U.K. Select Committee on Defence; Minutes of Evidence; Examination of Witnesses (Questions 380-399); March 24, 1999 – http://www.parliament.the-stationery-office.co.uk/pa/cm199899/cmselect/cmdfence/39/9032403.htm

Savich, Carl K.; War, Journalism, and Propaganda – An Analysis of Media Coverage of the Bosnian and Kosovo Conflicts; Project Rastko; 2000 – http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/ccsavich-propaganda.html

Shea, Jamie; Press Conference; May 16, 1999 – https://www.nato.int/kosovo/press/p990516b.htm

Srbija Danas; NATO dobio diplomatski imunitet: Ovo je Sporazum koji je Srbija potpisala sa NATO!; Feb. 19, 2016 – https://www.srbijadanas.com/clanak/nato-dobio-diplomatski-imunitet-ovo-je-sporazum-koji-je-srbija-potpisala-sa-nato-19-02-2016

Stavrianou, Angela; Admissibility of Hearsay Evidence in the Special Court for Sierra Leone; Centre for Accountability and the Rule of Law website; Freetown, Sierra Leone; Aug. 11, 2016 – http://www.carl-sl.org/pres/admissibility-of-hearsay-evidence-in-the-special-court-for-sierra-leone/#_ftn6

Stover, Eric; The Witnesses: War Crimes and the Promise of Justice in The Hague; University of Pennsylvania Press; 2011; pp. 36-37.

TANJUG; March 10, 2014 – http://www.b92.net/eng/news/comments.php?nav_id=89568

Thakur, Ramesh; Responsibility to Protect and Sovereignty; Charles Sampford’s Chapter 8: Legality and Legitimacy: A Dozen Years after Goldstone; Routledge; London; 2013; p. 146.

The Hague Justice Portal; Delalić, Zejnil; no date available – http://www.haguejusticeportal.net/index.php?id=6112

The Nuremberg Final Declaration – http://www.economist.com/node/14205505

The Outlook for the Independence of Kosova; Hearing before the Committee on Foreign Affairs; House of Representatives; 110th Congress, First Session; April 17, 2007; Serial No. 110-44; page 16. – http://www.gpo.gov/fdsys/pkg/CHRG-110hhrg34713/pdf/CHRG-110hhrg34713.pdf

The Stop; National Geographic – Special Issue; (no author’s name); Vol. 233; No. 4; April 2018; p. 100

The U.N. General Assembly Resolution 2131 (XX) – http://www.un-documents.net/a20r2131.htm

Wilcoxson, Andy; Lipstick on a Pig: Corrupt “Justice” at the ICTY; Slobodan-milosevic.org; Oct. 20, 2013 – http://www.slobodan-milosevic.org/news/awrch102013.htm

Wilcoxson, Andy; Tribunal denies Milosevic medical treatment as Canadian ambassador concludes his testimony; Fevruary 24, 2006 – http://www.slobodan-milosevic.org/news/smorg022406.htm

Young, Hugo; The Lord Robertson of Port Ellen? Oh, good grief; The Guardian; Sept. 2, 1999 – https://www.theguardian.com/politics/1999/sep/02/labour.labour1997to991       


[1] Међународни трибунал за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права на територији бивше Југославије након 1991 (енг.: International Tribunal for the Prosecution of Persons Responsible for Serious Violations of International Humanitarian Law Committed in the Territory of the Former Yugoslavia since 1991). Скраћено: Међународни кривични трибунал за бившу Југославију [МКТЈ] (енг.: International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia [ICTY]. Такође: Хашки суд.

[2] ,,Неправда је семе будућих ратова” – Карла дел Понте, тужитељ Хашког суда; Политика; Београд, Србија; 1.-2. мај 2008; страна 33.

[3] Његош, Петар Петровић; Горски венац; Издавачко предузеће ,,Рад”; Београд, Србија; 1997; ст. 165.

[4] Кад већ помињемо године, важно је указати на шкакљиву чињеницу на датум од којег  је Трибуналу додељена ингеренција за бављење злочинима: велики је број доказа за физичке злочине почињене над Србима и њиховом имовином пре датума који је одабран као почетни за рад Трибунала. Уз те физичке злочине, постоје докази бројних административних геноцидних злочина над Србима у Македонији, почињених такође пре тог датума. На пример: презиме оца аутора овог текста је ,,македонизовано” на Изводу из књиге рођених, а зна се да су небројени Срби, који су остали да живе у Македонији, доживели исту судбину, а да је скопски режим Србе званично избрисао као аутохтони народ. Ниједан од тих злочина није узет у разматрање од стране Трибунала, макар као један од узрока за нагомилавање међунационалних напетости, али је Трибунал званично навео песничко дело од пре скоро два века као једног од узрочника истих.

[5] http://www.icty.org/bcs/documents/pravilnik-o-postupku-i-dokazima — верзије на језику који засигурно није српски (и нису на ћирилици), иако Трибунал на свом сајту тврди да јесте.

[6] http://www.icty.org/x/file/Legal%20Library/Rules_procedure_evidence/IT032Rev39_bcs.pdf

[7] Из 2002 — http://www.icty.org/x/file/Legal%20Library/Rules_procedure_evidence/IT032Rev26_bcs.pdf

[8] http://www.icty.org/x/file/Legal%20Library/Rules_procedure_evidence/IT032Rev39_bcs.pdf

[9] http://www.icty.org/x/file/Legal%20Library/Rules_procedure_evidence/IT032_original_en.pdf

[10] http://www.carl-sl.org/pres/admissibility-of-hearsay-evidence-in-the-special-court-for-sierra-leone/

[11] Judgment of the International Military Tribunal, Nuremberg, October 1946; Yale Law School; Lillian Goldman Law Library; The Avalon Project.

[12] Нпр: Јавно декларисање, од стране Медлин Олбрајт, да је ,,вредело” жртвовати 567 хиљада дечјих живота у Ираку како би се спровеле санкције против Садама Хусеина. Види: 60 Minutes TV show with Lesley Stahl; CBS News; May 12, 1996; FAIR website.

[13] Овде се мора нагласити да ова мушко-родна карактеризација тих моћника и поглавица не само да није политички коректна већ је и чињенично неодржива — многе од најрадикалнијих и немилосрдно милитантних предводница Запада су биле, и јесу и данас, баш жене.

[14] ibid.; Одељак 23.

[15] Ни годину дана касније, асистент америчког амбасадора Ричарда Холбрука, Џонатан Левицки је поносито саопштио аутору овог текста (у америчкој мисији при Уједињеним нацијама у Њујорку) да је он био ,,писац Споразума у Рамбујеу,” и да му је за то послужио ,,Ултиматум Аустроугарске Србији, из 1914. године,” како би Срби одбили да Споразум потпишу, чиме би обезбедили основу за бомбардовање од стране НАТО-а.

[16] Истраживање спроведено међу судијама у БиХ је показало да муслиманске судије ,,генерално прихватају запечаћене оптужбе,” наводећи као разлог то што је ,,Босна тотално недемократска,” па је таква пракса ОК. – International Law and Society: Empirical Approaches to Human Rights; edited by Laura A. Dickinson; Chapter 7; Justice, Accountability and Social Reconstruction: An Interview Study of Bosnian Judges and Prosecutors, by The Human Rights Center and the International Human Rights Law Clinic, University of California, Berkeley, and the Centre for Human Rights, University of Sarajevo; Routledge; 2017.

[17] Србима се то најчешће одбијало, чак и када је постојала медицинска потреба за тиме због угрожености живота притвореника или затвореника, док су, рецимо, допустили хрватском генералу Тихомиру Блашкићу да сачека суђење у приватној вили.

[18] The Stop; 2018; ст. 100.

[19] Лично искуство аутора овог текста је доказ ове потраге за стигматама које би доказале постојање унутрашњег патолошког атавизма код Срба: Једна новинарка, Американка, је, 1992. интервјуисала овог писца, заједно са једним хрватским новинаром који је био у посети у САД. Није могла да сакрије своје изненађење (готово горко и болно) пред чињеницом да је Србин био баш тај светлопути, светлокоси и плавооки момак пред њом, и то још онај који је говорио енглески, обријан, и у оделу и кравати, док је онај тамнопути, црнокоси и црнооки, необријани, и прилично немарно обучени момак крај њега био Хрват. И још није говорио енглески! — Purdy, Penelope; Tales of anguish revealed in soft voices; The Denver Post; June 28, 1992.

[20] Fact Sheet: Russia’s accusations – setting the record straight.

[21] Конвенција из Монтевидеа о правима и обавезама држава; Члан 11; Монтевидео, Уругвај; 26. XII 1933.

[22] Резолуција бр. 2131 (ХХ) Генералне скупштине УН; Декларација о неприхватању интервенција у унутрашње ствари држава и заштита њихове независности и суверенитета.

[23] Финална декларација из Нирнберга; 1946: ,,Започињане агресивног рата није само међународни злочин; то је највиши међународни злочин, различит од осталих ратних злочина само у томе што се у њему садржи свеукупно зло свих њих.”

Белешка о аутору:

Професор на универзитету Текнолохико де Монтереј, у Мексико Ситију, од 2010. године, а тренутно на кампусима у Квернаваки (Морелос) и Пуебли (Пуебла).

Од 1989. до 2010, консултант за међународне односе у САД.

Добитник награде СКЗ за најбољи историјски роман у Србији 2000. године.

Менаџер пројеката и директор Међународне добротворне православне организације у Москви и Тбилисију, 1995.-1997.

Члан иследничког тима МКТЈ за логор Челебићи.

Основне студије: Међународни односи; Колорадски универзитет у Болдеру, САД.

Мастер: Међународна сарадња и вођење пројеката – Ортега и Гасет; Мадрид, Шпанија.

Докторат: Државна политика; ЕГАП, Текнолохико де Монтереј; Мексико Сити, Мексико.

Контакт: simawdc@yahoo.com

Leave a Comment