др Слободан Драшковић: Питање програма

„Сваки Србин има да ради за Србију, а Србија има да се стара о сваком Србину.“

Разматрања др. Слободана Драшковића о српском националном програму која следе изнета су у ауторовим писмима упућеним Слободану Јовановићу у првим послератним годинама (1947.) и у извесној мери носе печат времена у којем су настала. Међутим, суштина изложених мисли односи се подједнако и на стање у којем се српски народ налази данас.

____________________________

Што се тиче програма, пре свега, сви програми углавном личе једни на друге и, апстрактно говорећи, у свима има лепих и симпатичних тачака. А шта који програм стварно значи, то зависи од стварних побуда и погледа оних који програм састављају и који га остварују.  Друго, посебни партијски програми могу доћи у обзир само ако постоји национални програм, који обележава оно што је неоспорно, целом народу заједничко. Код нас, међутим, то је, услед југословенства, изгубљено, и зато сматрам да један српски политички програм данас мора да садржи и оно што је најактуелније и оно што је велика историјска линија народног и националног стремљења.

Из свега изложеног, сматрам да јасно произилази програм који би изгледао овако:

1.       Држава и територија. – С обзиром на свој геополитички положај и на потребу једног стабилног међународног поретка, као и с обзиром на жртве и напоре за стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године и борбу за ослобођење целе територије Југославије у овом рату – Срби су вољни да образују заједничку државу са Хрватима и Словенцима. Срби су такође вољни да прихвате свако друго решење, које би се показало као међународна потреба за обезбеђење независности Балкана и које би обезбеђивало основне српске интересе.

Али, с обзиром на искуство од 1918. године до данас, Срби желе пре свега да буду слободни и уједињени као народ на целој српској националној територији, чије се границе имају одредити на основу статистике становништва од 1941. године, тј. пре рата, покоља и две непријатељске окупације. Према томе, основна тачка српског националног програма је:

Ослобођење и уједињење целог српског народа и образовање српске националне и државне заједнице на целој српској националној територији.

Тиме су истовремено обележене извесне основне ствари које нећемо, а то су: а) било какво крњење укупне српске територије, б) било какву повреду основног права српског народа да сам о својој судбини одлучује и ствара онакво унутрашње уређење какво одговара његовим схватањима и његовим интересима; в) било какав и било који српски партикуларизам, аутономизам или сепаратизам, долазио споља или изнутра.

2.      Облик владавине. – Уставна и парламентарна монархија са Краљем Петром II Карађорђевићем. Краљ мора бити ослобођен брига и терета текућих политичких послова, како би могао вазда остати симбол и гарант врховних националних и државних интереса.

3.      Унутрашње уређење и унутрашња политика. – Унутрашње уређење и унутрашња политика имају се прилагодити основном задатку државе: да се подигне и обнови све што су ратови и окупације срушили и упропастили. Тај је задатак неизмерно велики и сложен. Да би се могао испунити, потребне су две битне ствари: мобилисати све народне енергије и снаге за посао обнове, и створити јаку и експедитивну државну власт која ће све народне снаге и енергије повезати у један свестан и успешан напор, који ће донети жељене плодове.

То значи, с једне стране, да народ има слободно да бира и шаље у парламент своје представнике. То значи, такође, да сви који мисле о општем добру морају имати право слободне критике и слободног изражавања својих уверења и погледа, како би се у свему дошло до најбољих решења.

С друге стране, пак, потребно је да се обезбеди јака, стабилна и ефикасна извршна власт, како би се та решења заиста остварила. Стога се мора настојати да парламент озбиљно ради, хитно проучава питања и што мање времена губи, пошто је број и сложеност послова, које савремена држава има да решава, огроман. Потребан ауторитет и стабилност владе најбоље ће обезбедити тиме што ће председник владе бити биран непосредно од народа на четири године.

Економски и социјални проблеми. – Као што у политици наш положај захтева демократска права за народ и јаку владу, тако наше посебне привредне и социјалне прилике захтевају, с једне стране бригу за социјалну правду и безбедност, а с друге стране, економску ефикасност. Стара је и опробана истина, која је нарочито за последње две године добила нове и обилне потврде у свим земљама света, да и економско благостање и социјална правда зависе у крајњој линији од производње.

Према томе, потребно је да се, без обзира на било које теорије и апстракције, што пре и што више подигне економска производња свих добара која производимо и која можемо да производимо. Ради тога, држава има да се ограничи на одређивање главних линија економског развоја и контролу привредног живота, да би обезбедила да економска производња заиста користи целој земљи и народу. Али мора да избегава да сувише интервенише у привредном животу и прима на себе задатке које не може да испуни. Јер знатна производња се може постићи, а тиме и обнова земље осигурати, само ако се обезбеди широко поље рада приватној иницијативи.

Држава има да се стара да се сваком Србину обезбеди рад и зарада, а способнијима остави пут за напредовање.

Нарочита пажња се мора обратити народном здрављу: немилосрдном офанзивом против болести, ширењем хигијене и здравственим просвећивањем народа.

Васпитање. –  Значај васпитања за живот и напредак једног народа је довољно познат. Код нас, један од важних задатака јесте сузбијање неписмености, која представља препреку за наш пуни културни развој и домет.

Иначе, народно васпитање мора имати свој јасан печат и дух. Има се јачати српска национална свест и неговати српска традиција. Омладина се мора учити да поштује историју и тековине свог народа, да познаје и цени вредности западне цивилизације, којој српски народ припада, да ставља дужност пре личних права, да се учи да носи одговорност пред нацијом и друштвом за посао који врши.

Човекова личност и слобода не смеју се гушити, али се с друге стране не сме дати неограничена слобода свакоме да чини све, јер неограничена слобода се лако и брзо дегенерише у хаос и анархију. Сваком поједином Србину треба омогућити пун лични развитак, али у сваком Србину треба развити свест да зависи од српског народа и да своје личне интересе има да подреди интересима српског народа. Сваки Србин има да ради за Србију, а Србија има да се стара о сваком Србину.

Војска. – Сваки народ мора увек бити војнички организован и спреман да брани своју слободу и независност. Стога мора да се створи и одржава војска модерна у наоружању и познавању савременог ратовања, а васпитана у духу традиција српске војске.

Речју, хоћемо да политика служи и држави и народу, да школа ствара свесне Србе, честите људе и способне стручњаке, да војска брани државу и народ, да српска земља припада српском сељаку, да српска привреда јача и богати српски народ, да се знају и поштују права сваког појединца, али да нарочито свако зна и врши своје дужности и одговара за свој рад, да народне и државне послове воде најбољи.

Тиме је уједно речено и шта нећемо:

нећемо повратак на старо;

нећемо југословенску политику која је била политика сталне српске капитулације и сталног попуштања, сталног повлашћивања свих непријатеља српског народа;

нећемо југословенска схватања и праксу јавног посла као личног коришћења и богаћења, а народне бриге као најниже демагогије и обмане народа;

нећемо југословенску војску без народног духа, без војничких врлина, без борбености и дисциплине, без задатака и храбрости;

нећемо југословенску просвету каљања свега српског и глорификовања свега не-српског;

нећемо југословенску привредну политику запостављања српских сељака, српских радника, српских занатлија, српских трговаца, итд. и фаворизовање не-Срба.

Нећемо, дакле, да влада служи личној користи појединаца или користи странака и група, нећемо да се влада мимо и против основних схватања, воље и интереса српског народа, нећемо да војска буде у расулу и трула издајом, нећемо да школа удаљава школоване људе од народа из ког су поникли и коме све дугују, нећемо да сељак прима све већа обећања а тоне у све већу беду, нећемо да се радник све више трује левичарском пропагандом, а све мање обезбеђује, нећемо да најгори свуда предњаче.

Речју, нећемо државу која ће бити против српског народа, као што је била Југославија до 1941. године, а нарочито каква је данашња Југославија. Хоћемо државу која ће онако служити српском народу како му је служила Краљевина Србија.

4.      Спољна политика. – У спољној политици треба најтешње сарађивати и ослањати се на народе и државе који нам буду највише помогли да се српски народ и земља ослободе, чији се интереси поклапају са нашим и који су вољни да поштују наша права и националну независност.

У сваком случају, пошто су духовне вредности и духовне везе много важније него расне теорије, долазиле оне здесна или слева, Срби морају у својој спољној политици да траже најтешњу везу са народима западне цивилизације.

Према свима који су нам зла нанели, који су нас биолошки, политички и културно уништавали, бити врло резервисан. Нарочито бити опрезан у погледу оних народа који свој интерес виде у нашем слабљењу и уништењу и чија национална политика иде за тим да нас ослаби и уништи. Место привидног братства и срдачности, тежити најпре коректним и лојалним односима.

У било које међусобне комбинације, заједнице, савезе и спреге, улазити само као српска целина и само ако обезбеђују српске животне интересе.

Ако се ОУН покаже као организација дорасла својим тешким и узвишеним задацима, морамо јој дати своју свесрдну подршку.

Ма колико били и остали непоколебљиви у својој одлуци да се никад не помиримо са тиранијом и насиљем, ми смо потпуно свесни чињенице да нам недостају многе ствари које имају други, срећнији народи, који су мање ратовали, а више живели у миру. Стога ми морамо да тежимо да обезбедимо мир како бисмо надокнадили све што смо пропустили док смо вековима водили борбу на живот и смрт са непријатељима нашег живота и части.

И овде је истицањем онога што хоћемо речено шта нећемо. Нећемо југословенску спољну политику лажних „вечних пријатељстава“, пактова о капитулацији, жртвовања српских интереса интересима било које стране силе.

Речју: спољна политика има служити не обезбеђењу туђих интереса, него обезбеђењу српских животних интереса.

Што се пак тиче плана практичне акције, сматрам да је беспредметно о њему говорити док се не утврде саме претпоставке сваке практичне акције, тј. циљ, мерила и путеви. У основи свих наших проблема је наш национални проблем. Зато док не учврстимо уздрману националну свест, док не повратимо поколебано узајамно поверење и солидарност, док не уклонимо основне супротности у нашем мишљењу и осећању, разговори о практичној акцији су вавилонски разговори. Другим речима, док не васпоставимо и учврстимо Српство, не можемо решавати ниједно српско питање. Зато сам писао само о ономе што спада у саму основу посла, тј. о најбитнијим начелним питањима и поставкама. Ако се ту сложимо, конкретна акција ће доћи сама по себи.

Извод из књиге „Српски народ и српска политика“ (Чикаго, 1974.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *