Програмирана безљудица

Свуда у свету, а не само у Србији где је та појава ноторна, запажа се апсолутна немоћ маса у односу на мали број политичких завереника окултног надахнућа који тренутно управљају њиховoм  судбином, животима и иметком.

Та немоћ се испољава у првом реду на политичком плану. Преовлађују привидно демократске форме али, у најбољем случају, масе играју улогу статиста, никада учесника. Захваљујући мајсторски разрађеним техникама дириговања масовним понашањем, готово увек оштрице повремених излива незадовољства успешно се отупљују и преусмеравају у складу са замислима и потребама управљача. Без обзира колико били оправдани и на каква се значајна питања односили, бунтови маса редовно сплашњавају, волшебно се припитомљавају и коначно улазе у предодређене колосеке где више не угрожавају власт господара установљеног поретка.

У вези са односом снага између малобројне управљачке  касте и њених многобројних „кметова,“ поучна је заборављена студија француског мислиоца Етјен де ла Боетија „Политика покорности.“ Мада су де ла Боетијева разматрања настала у шеснаестом веку, многа кључна места делују запрепашћујуће савремено и отварају важне видике, будући да се врло прецизно описује надвременски карактер и трајно дејство механизама моћи.

Ипак, решење за развлашћење тиранина које предлаже де ла  Боети делује наивно. По њему, све што је  потребно да би тиранин и шачица његових поборника пали јесте само то да им огромна већина покорних поданика, а на савременом језику то су „масе“, откаже послушност. Истога тренутка, по де ла Боетију, тиранин би био лишен власти, изгубивши полуге које му користе за наметање своје воље.

Овај на изглед прост модел ослобођења од тираније, ма колико теоретски привлачно деловао, до сада није био успешно  примењен нигде у рушењу тиранске  власти. Мотивисати и ускладити против компактне власти дејства милиона атомизованих људи навикнутих на послушност изузетно је сложен и готово немогућ задатак.

Друга значајна расправа по овом питању је „Побуна маса,“ од Ортеге и Гасета. За разлику од де ла Боетија, који своје тезе углавном поткрепљује примерима из антике, Ортега критички анализира савремено стање и нуди решења гледано из истог угла. Ортега са нелагодношћу посматра општи пад западне културе према свом најнижем заједничком именитељу. Пишући крајем двадесетих година прошлога века, Ортега примећује да „масе, по дефиницији, нити треба нити стварно имају способност да собом управљају, а још мање могу да усмеравају друштво у целини. Значење те чињенице је то да Европа преживљава најдубљу кризу која је могла да погоди народе и цивилизацију.“

Ортегино решење, да би власт требало да пређе малобројнима који живе узвишеним и  „племенитим животом,“ за разлику од већине која практикује приземни животни стил масовног човека и следи плебејског вођу коме човек таквог склопа гравитира, теоретски такође привлачно делује, слично де ла Боетијевом предлогу опште непослушности, али је подједнако мањкаво у смислу практичног дејства. Само ступање на сцену „масовног човека,“ створења радикално осиромашених духовних и умних способности – што и Ортега констатује – чини се да унапред онемогућава миран пренос власти на алтруистички мотивисану аристократску мањину. А чак и када би се којим чудом  то догодило, без обзира колико „племенита,“ стручна и по учинку успешна таква власт била, тешко је замислити да би могла дуго да опстане неискварена усред популуса онаквог профила каквог га Ортега са великом тачношћу у својој расправи описује.

Опште стање можда најбоље сажима термин који је пре тридесетак година увео у употребу пок. епископ Атанасије Јевтић: „безљудица.“ Народима се систематски и циљано снижавају когнитивне способности, док им се истовремено разара колективни идентитет. На та два начина, драстично се сужавају могућности не само колективног отпора, него чак и формирања свести да је отпор потребан. Изоловани појединци који разумеју рат који се води против човечанства, а таквих људи у свим срединама несумњиво има, не представљају нарочиту  опасност по већ дубоко укорењени и разгранати глобални систем моћи који је саздан да народе прво распамети и затим без противљења одведе у пропаст. Људи се све више одвикавају од здраворазумског размишљања па на апеле чудака и не обраћају пажњу,[1] зато што су изгубили интелектуалну способност да прате њихове егзотичне аргументе, без обзира колико разложни они били, па зато и не разумеју озбиљност њихових слутњи.

Свуда, народи су лишени свога природног вођства зато што се намерно и већ деценијама најбољима пресеца приступ јавном животу. Доступ водећим положајима, одакле би могао вршити утицај, онемогућава се сваком ко би био склон да људима разјасни ток и смисао догађаја, ко би их упозорио на надолазеће опасности и показао им нови пут, незацртан у окултним већницама непријатеља људског рода. Јавни живот у широком спектру, свуда у свету, брижљиво је кореографисан; недопуштено је учешће актера непостављених по задатку нити се трпи утицај садржаја који нису унапред одобрени. Окрутна доктрина „политичке коректности“ у сваком тренутку је на располагању за репресију слободнијих духова који се још увек заносе жељом некажњеног искорачења из прописаних шаблона. Србија и  српски народ у том погледу не чине изузетак.

У Србији, која је део света који нас највише занима, поразне последице безљудице очитују се на сваком кораку. Безљудица прожима све области живота и друштвене слојеве. Пре кратког времена видели смо једну њену мизерну пројаву у „Апелу педесет јавних личности опозицији,“ документу који се састоји из више тачака али чија суштина се своди на само две: савет „опозицији“ да стане иза једног кандидата, и то онога који се „јасно, јавно и безалтернативно“ изјашњава о залагању за чланство Србије у Европској унији „као најважнијем политичком, економском и културном партнеру савремене Србије“.

Списак потписника, који за себе умишљају да су референтна елита српског друштва, и садржај њихове поруке не оставља места за сумњу да је њихова „политичка визија“ пука варијанта курса који декларативно критикују и за који не без основа кажу да је, као последица његове примене, „српско друштво пред потпуним колапсом“. Њихова мудрост огледа се у чињеници да не примећују да се пред колапсом не налази само Србија под лошом управом екипе из истог идеолошког табора коме и сами припадају, већ и Европска унија, приврженост којој узимају за лакмус тест подобности јединственог „опозиционог“ кандидата кога би били спремни да подрже.

Састав режимских листи за предстојеће парламентарне и београдске изборе могао би такође послужити као лакмус тест, али  у овом случају морално слепог опортунизма многих звучних имена који су се ухватили у коруптивну мрежу режима и пристали да му послуже за рекламу, уочи његовог краха. Далековидост тих јадника могла би се упоредити са булажњењем напред поменуте екипе „елитних“ кловнова о безалтернативности пута у Европску унију, и то баш у позној фази распадања тог промашеног пројекта. Подршка ове екипе пропалом режиму, макар само рекламна, и јалова нада да ће се нешто окористити када је звер којој су пристали да служе у својим последњим трзајима, по политичкој промућурности могло би се упоредити са уписивањем у нацистичку партију у пролеће 1945. године.

Ово су репрезентативни примери безљудице „одозго,“ али не мањка ни сличних примера „одоздо.“ Пре неколико дана, пољопривредници огорчени наглим порастом цена ђубрива, горива и других потрепштина неопходних за обављање својих активности најавили су масовни протест и поход на одговорне државне установе у Београду, са захтевима за хитно ублажавање стања које њихову изузетно важну привредну делатност доводи до руба колапса, по узору на земљу у целини. На почетку, протест је деловао прилично озбиљно (као и бунт против пустошења стране корпорације Рио Тинто) али један састанак са представником ресорног министарства био је довољан (као и у низу ранијих протеста разних оштећених интересних група) да се незадовољници разиђу, под утиском празних обећања чиновника власти која их је небројено пута преварила и злоупотребила.[2]

Природа феномена безљудице огледа се у наведеним примерима. То је људски бућкуриш који се састоји од особа без расуђивања, лишених моралне доследности, одлучности и кичме. Они немају ничега заједничког са пожрвованим прегаоцима који су од 1804. наовамо Србију дизали из пепела, изградивши јаку и узорну државу одговорних и родољубивих људи, и друштво које је јемчило једнакост и слободу свима.

Са слепом и саможивом „елитом“[3] и апатичним народом који јој је пандан, без достојанства и свести о својим неотуђивим правима, нити борбеним духом да се заложи за њихово остварење, равнодушним према исправљању ужасних неправди које му се чине, изгледи за подизање срушене државе и опоравак друштва су ништавни. За овакво стање лек се не налази у политичким програмима или изборима, нити у уобичајеним, па чак и најпоштеније спроведеним, демократским процедурама.

Када је, као у Србији данас, Отаџбина у смртној опасности, устави, закони и правила који су до сада важили стављају се ван дејства. Док ванредно стање траје, док се разорене установе не васпоставе и држава опет не подигне, све док ошамућени народ који лута у простору и времену не поврати свест о својим правима и одговорностима и поново не стекне способност да управља собом, начело које све те норме замењује гласи: salus patriae suprema lex.

Родољуби који схватају смисао и ток догађаја имају право и обавезу да интервенишу свим целисходним средствима. Да би дејствовали, њима није потребан формални „легитимитет“ на који се позивају рушитељи Србије.

 

Упутнице:

[1] Бивши совјетски обавештајац и специјалиста КГБ за дезинформациони рат, Јури Безменов, приметио је да, на крају успешно проведеног процеса деморализације једног народа, чињенице престају да играју икакву улогу: „Деморализована особа је изгубила способност да процени истинитост информације. Чињенице му више ништа не говоре. Могу му показати доказе, документа, слике…он ће одбијати да им поверује.“

[2] Од безбројних одустајања од најављених протеста. на основу обећања лажљивих власти да ће незадовољнима изаћи у сусрет, по трагикомичности се издваја предаја малинара, који су се разишли када су им представници министарства пољопривреде обећали повећање цене њиховог производа са 160 на огромну суму од 165 динара по килограму.

[3] Наравно, поред наметнутих селебрити кловнова, постоји и права, највећим делом катакомбна елита Србије, која се састоји из људи од ума и знања. Међутим, њени представници вештачки су искључени из главних токова друштвеног живота и присиљени су да обитавају у аутистичким кружоцима одакле је утицај који им је дозвољено да врше незнатан у односу на  допринос који  би могли да учине националном опоравку када би им било допуштено да стварно дођу до изражаја.

Leave a Comment