Драгољуб Петровић: Слом српске медицинске памети

Српски су лекари преучили: заборавили све оно што су чули од старих учитеља и наглавачке улетели у науку Рокфелера, Гејтса, Фаучија, Шваба и других учитеља и асистената из Светске здравствене организације и Светског економског форума. А они одлучили да је наступио тренутак да „њихов(а)“ ковид-корона побије макар који стотинак милиона оних житеља на планети који су први одређени за одстрел. И „у том циљу“, док они не приреде следећи „ковид-корона пројекат“, оглашена је (такорећи —овлашћена) пандемија да обави оно што јој је утурено у обавезу да позобље. Показало се, међутим, да је она била или глупа или необавештена и никако јој није успевало да убије онолико људи колико јој је наређено јер озбиљни лекари брзо су јој доскочили нашавши сасвим ефикасне лекове за њено сузбијање.

И тада се показало да се на све оне рокфелере и дружину може гледати као на злочинце (тј. на „удружени злочиначки подухват“): они су, рецимо, прописали „правила и процедуре“ за сузбијање пандемије, а кад су озбиљни лекари, опет, показали да су та „правила“ бесмислена макар онолико колико и њихови „прописивачи“ глупи, сви су се нашли пред врло озбиљним проблемима и њих је „решила“ наредба („с највишег места“) да се може умирати једино од короне и да су све друге болести забрањене (једнако као и аутопсије за њихову оверу).

Даљи догађаји били су усмерени на то да се „спасе (злочиначка) част покретача пандемије“ и почеле су испливавати на површину и неке друге чудне појаве, а једна је међу њима она да сав свет мора бити вакцинисан. И почеле се ројити вакцине као у најбољим данима: Гејтсова, Фајзерова, „кинеска“, „руска“, „Швабова“ (припрема се, веле, и „Ђокина“), свака је од њих била најбоља и ни за једну се није знало да ли успешније штити или убија. За оно што се с њима дешавало најбољи је пример Израела: тамо је вакцинисано 90 процената популације старије од 60 година и брзо је остало нејасно зашто су тамо почели да једнако успешно умиру и вакцинисани и болесни; и не зна се којих је било више и како се све то могло догађати, али се после испоставило да то баш и није била нека вакцинација него нешто као генетски инжењеринг или, једноставније речено, жигосање. И да је све то, у ствари, и чињено с циљем да се народ убије, а не да се заштити. Па су и о томе забележени неки чудни догађаји, а међу њима и они да су у последњих неколико месеци пострељани на мистериозан начин председници Танзаније, Бурундија, Хаитија, премијери Обале Слоноваче и Свазиленда, и много њихових, и других, министара и високих функционера. Испоставило се да су побијени зато што нису дозвољавали да се њихови народи вакцинишу, а није им било јављено да је Гејтсова вакцина много важнија од тамо неког танзанијског или хаићанског бесмисленог живота (она прва доноси доларе, а ови други само загађују планету).

Позиција српских лекара у свим догађањима о којима говоримо није била увек најјаснија, али ће бити да се није издвајала из онога што је, на глобалном нивоу макар, било пожељно. Па ће тако један њен еминентни представник, академик,  пресудити да је „примити вакцину морална обавеза“, а његова колегиница додати да је „недопустиво да здравствени радници неће да се вакцинишу“. Они се тиме залажу за оно што још ни „у Европи“ није усаглашено (Французи су „за опште жигосање нације“, Немци нису, а Енглези су неодлучни) и биће да још нису чули ништа о томе да су вакцине непоуздане, нетестиране (ни на пацовима ни на демократама) и да још није стигло објашњење због чега се тако успешно умире после вакцинације (понекад чак успешније него што се то дешавало пре ње). Они таква питања не постављају, али знају бити „љути“ на своје колеге који неће да се жигошу и веле да би такве, „примитивне и  непросвећене“, требало позвати на одговорност зато што не желе да буду сведени на оно што им претписује — жиг. Њима је, изгледа, лакше да се наљуте на колегу него да са њим потраже лек за заједничку невољу. А по свему судећи, лек за корону постоји и за њега озбиљни лекари одавна знају, али није случајно да се он не помиње „у процедурама“ Светске здравствене организације. И јасно је зашто је то тако: у СЗО има много више педофила и сатаниста него лекара (сетимо се да су, сасвим недавно, само такви могли донети „препоруку“ да децу треба од рођења учити да мастурбирају!) и извесно је да је „пандемија“ проглашена не с циљем да се свет упозори на опасност него да се припреми за много темељитије разарање од онога које би му један вирус могао донети.

А то је управо оно са чим се данас суочавамо: пандемија нам је донела жигосање светске популације, с тим што ће то истовремено представљати и припрему за касније лакше уништење њенога огромног процента, а онај остатак („златна милијарда“) биће „чипован и препариран“ за касније управљање на исти начин на који се данас управља бесловесним створовима.

Имајући на уму све те чињенице, могли бисмо се запитати: како српски лекари лече своје пацијенте и да ли то чине по процедурама медицинске науке или по „процедурама СЗО“? И знају ли они да на планети има више земаља где још нису „чули за ковид“? И имају ли они за то рационално објашњење?

Мудрије би им било да на та питања потраже праве одговоре уместо што причају о „примитивизму“ оних који одбијају да се жигошу. Говорим тако, између осталога, и на основу личног искуства: „грицкам“ 87. годину, већ више година „немам плућа“ (уместо њих имам ону хроничну опструктивну лепоту која се зове емфизем), нисам се прехладио, нисам ни „зашмрцао“, дружио се с комшијом који се разболео после вакцинације (и лечио се месец дана); кад сам добио температуру, „баба“ ми је, истог часа, дотурила терапију и ја сам четвртог дана био без температуре и појео неколико режњева парадајза.

Помињем све те појединости зато што знам да терапија против ковида постоји, али не знам зашто су многи моји колеге и пријатељи умрли или после вишенедељног „лечења“ остајали с оштећеним плућима, неки са срчаним тегобама, а неки се ни после више месеци нису успели сасвим опоравити. Зато питам: откуд толико болесних (и покојних) од вакцинације? И откад вакцина убија, а не штити? И јесу ли „примитивни“ лекари који неће да убију или ће бити да они који на убиство пристају — не знају шта раде?

И где је у свему томе најпростија људска логика — да Хипократову заклетву не помињемо?

Аутор Драгољуб Петровић је професор у пензији

Извор: Борба за истину

Leave a Comment