проф. Вишеслав Симић: О, Хана, кад би само ово могла да видиш!

или, о Баналност Зла насупрот Дивоти Добра

Суморност и горчину на лицу Хане Аренд[1] можемо да објаснимо тиме што је била сведоком баналности зла, коју је и објаснила у својим извештајима о суђењу Ајхману у Јерусалиму. Ипак, пре ће бити да је то долазило од тога што током свог живота није никада доживела (иако је, теоретски, могла да се приближи њеном разумевању) Дивоту Добра, чак ни у данима очигледног пораза Зла и лажне победе Савезника.

Победа и тријумф донесу задовољство и освету али доживети Добро, и осетити топлину његове Дивоте, је једино што човека преображава у великодушног и спокојног.

Већ дуго влада друштвена и научно-академска догма да је нацизам суштинско зло али смо доживели тренутак да га је неверујући и бездушни Запад преобратио у данашњи cause célèbre и у највидљивији симбол свог рекеташког удруженог подухвата, познатијег под званичним именом Демократија и Слобода – управо зато што се испунило време да се разгласи да су Запад и нацизам исте тоталитарне суштине, да им је животодаван исти дух који кружи над њиховим исконским моралним понорима из којих проистиче свако данашње непочинство и гадост.

Није се десио кратак спој у умовима западњачких маса иако су последње две године доживели муке, понижења, и противуречности прокламованог и стварног стања свог друштва. Мајсторско је било то репрограмирање за Човека најважнијег људског органа (постојање и рад којег нам потврђују да смо заиста створени по угледу на Створитеља – Који је стварао изговарањем промишљеног). То је тако темељно спроведено да је дошло до пражњења мозгова а онда је у њих уграђен примитивни механизам чистог инстинктивног бехевиористичког принципа тољаге и шаргарепе да је превладало прихватање редуцирања до апсурда и блаженство крмљењем најнижим нагонима, које су им, као у корито крмцима, у главу уливали кроз оруђа савремене технологије јавно-приватних корпорација државе и медија, у којима је увек на директорском месту седело отелотворено Зло.

Највећа победа Ђавола није била у томе што је убедио људски род да не постоји већ срећно прихватање људи да им одузме вољу за размишљањем и просуђивањем! Јер је било неопходно не само да се прво одбаци могућност постојања Лукавога већ је још важнија била обавеза да се пресуди да просуђивање није морално прихватљиво како би се постигао коначни циљ – да се разбожи биће створено по угледу на Божанство, и то тако што ће се у њему поништити претпоставка људскости: Размишљање.

За Хану се каже да је веровала да ”Зло проистиче из неуспеха у размишљању […] Зло пркоси размишљању […] .” На основу тога је Хана за живота доживела критике и од свог народа  – јер је видела, препознала, и обзнанила и његове грехе: друштвене расне/верске поделе, развлашћења и отимачину од другачијих, верски фанатизам, и политичку дискриминацију у самој оној држави чији механизми су коришћени да се пресуди и казни онај који је те исте ствари чинио њеном народу у једној другој држави.

Како би се данас потпуно скрхало њено племенито срце, да може да буде сведоком ових нељудских дешавања, када би видела да се из тог ембриона ђаволске опакости изродило ово данашње владајуће мозгоједуће чудовиште чији је главни циљ, упркос исхрани, да се у мозговима људи искључи моћ размишљања.

Многи сматрају да је горда и бахата богоборачка охолост главна покретачка снага Запада али је то заправо немогући закључак када се уочи свеопште безверје које иде и дотле да се не верује ни у сопствену смртности. Мора се имати вере, макар и искварене, да би се могло поставити себе изнад Бога. Заправо је безумност, тј. антиохолост, тај трагични недостатак антихероја данашње западњачке историјске фарсе.

Оно за шта је данашњи Запад једино способан у свом космосу виртуелне стварности – узимајући у обзир његову колективну способност памћења и одржавања пажње, баш онаквих, једнаких могућностима једне просечне кокошке, комбинованих са општим епистемолошким нихилизмом тих безличних и бесплодних монада само силом грамзивости сабраних у нежељену заједницу – је само бесконачан и јавни ватрени наступ беса размаженог деришта.

А тај лажни свет се коначно сударио са стварним светом људског достојанства, потребе за опстанком, и са узвишеношћу савесне љубави и жртве.

И зато је тај и такав Запад – тј. прецизније речено, владајуће касте држава које чине тај Колективни Запад – морао да поништи егзистенцијално право Руса (као што је то учинио и Србима 1990-их) да и они буду људи у мноштву људских бића овог света, да руски народ буде један од народа, да Русија буде држава међу себи равнима. Истовремено је Запад своје одабране припаднике морао да издигне изнад народних маса, своје народе да означи као посебне, а своје државе да издвоји као неупоредиве са другима.

Док се наслађује својом незаслуженом изузетношћу у измишљеном плурализму једнаких, Запад Русију изгања у истинску изабраност и непоништиву супротност свог прогонитеља – Русија је постала једини способан и вољан непријатељ те западњачке дихотомије, заковане у вековно расно и верско слепило, у којој је свет подељен на Људе и Русе (и Србе као почасне Русе), док поробљене незападњачке масе могу само да уживају у овој изузетној могућности да још једном буду научени суровој истини глобалне хијерархије (иако истовремено морају да се претварају да је нема у том вештачком свету измишљеног плурализма једнаких).

До сада је тријумф Запада био громогласно оглашаван широм света не само ућуткујућим бомбардовањима било којег побуњеника у покушају, већ још гласније заглушујућом тишином израбљиваних и понижених жртава које су се одрицале своје суштине и осуђивале је као гадост, испражњавајући себе од сопственог идентитета како би у своју празнину улиле ђубре глобализованог варварства мултикултурализма.

Запад ужива у паради таквих зомбија у облику ”националних лидера” током септембарског заседања Генералне Скупштине УН у Њујорку или Молитвеног доручка сваког фебруара у Вашингтону.

Све док се није појавио Путин… До Русије… До фебруара 2022!

(Добро, имали су они и развојни задатак током Српског примера 1990-их, али је то за Русе био и тренутак спознаје, а, надајмо се, и за Кинезе)

За разлику од јуначког и самоубилачког примера издате и немоћне омладине варшавског гета, када су одбили да иду на клање као овце, Руско Одбијање је била одлука исто тако јуначких али и животољубних, свесних и спремних, мудрих лидера са визијом, који су, можда и хеуристички, жртвовали себе за будућа поколења.

И то не само за руска већ целог света!

То је та Дивота Добра – у оба своја значења: врлине и милосрђа, али и оног које се крије у словенским коренима те пра-речи, угодно, у-год, good, згодно, одговарајуће, правилно.

Ми смо му сведоци, али га није било у Ханино доба да се кроз њега преобрази и издигне над сивилом и јадом којим је била сведоком.

И управо та Дивота Добра је разлог скидања маске са лица Баналности, и његовог показивања свету у свој својој одвратности. А оно не само да није добро већ је и неправилно, недостојно, и лоше за људски род.

Зло, у својој баналности, не може да трпи руско богатство и раскош, било да су државне или приватне, материјалне или духовне, да припадају људском роду или су из животињског царства: зато краду руско злато и конфискују руске залоге у банкама док захтевају бесплатан руски гас; и што бесније и јавније дивљају чак и на спомен одвратне Русије и гадних Руса, отимачина руских јахти и палата им није гадна већ их смирује и доноси им осмех на лица; западни уметници и интелектуалци не подносе своје руске колеге, чак ни мртве, али подржавају крађу руских уметничких дела и производа руског генија; једини начин за западњаке да буду бољи од Руса у спорту је да им забране учествовање у њему; чак су и руске мачке одбијене као учеснице изложби животиња; иако Русија не користи латиницу нека од латиничних слова су забрањена јер она разјарују бездушну западњачку машту некаквом својом рускошћу; Запад је из Русије гневно повукао своју брзу храну и своја пића која изазивају дијабетес јер чак ни такво смеће не сме више да се понуди њеном омраженом народу; Западњаци су одушевљени туширањем хладном водом, смрзавањем у својим цивилизованим домовима, и прекидом производње у својим фабрикама само да би ти варварски јеретици били постављени на место којем припадају.

Нису само политичари Запада кренули да растргну Русију већ им се придружила огромна већина ”духовних” лидера. Међу тим ратопомазаницима је безброј данашњих Хаџ-Амин-ел-Хусеинија[2] који благосиљају обавезне верске обреде религије Мрзимо Русију, молећи се на раскршћима изобличених лица[3] својем богу беса и дивљања, и поносито се обзнањују тим чином којег једино самопрезир може да узвитла унутар тих бездушних клонова.

Ништа их не разјари као Очигледна Судбина Русије која силом истине и љубави распухује преваре њиховог правог господара, Кнеза Лажи, и која у крепке руске руке предаје Право на Заштиту[4] док Русија стамено корача без скретања са своје стазе усамљеног ратника[5] данашњег света, пртећи пут којим ће кренути данашња стада, и на којем ће се пробразити у прави скуп једнаких.

Чак и ако се догоди да ова руска побуна буде само ”јарко светло” којем смо ”били вољни да се привремено радујемо”, наши ће животи бити од оних који су имали смисла: да му буду сведоци и да чувају сећање на њега, макар то био и само ”радосни чемер” који сваки православац осети на Ускрс, и који пресече оно душеболно стање руске тоске, исламског севдаха, латиноамеричког печаља[6], и будистичке дуке[7], тако честих у дугострадалним земљама Трећег света током столећа власти баналности Зла.

 

др Вишеслав Симић

професор геополитике и геоекономије

награђивани писац

Буенос Аирес, април 2022.

__________________________

 

[1] Hannah Arendt – Јеврејка из секуларне немачке породице. Избеглица у Чехословачкој, Швајцарској и Француској од 1933. до 1941, када преко Португалије бежи у Америку и постаје држављанка САД.

[2] Јерусалемски муфтија који је био савезник нациста.

[3] Матеј. 6:5 и 16

[4] Такозвано ”Ар-ту-пи” право (R2P = Right to Protect) које је Запад доделио Америци и НАТО-у како би увек имали изговор за уништење неке државе и њену окупацију.

[5] Доккоодоо – 獨行道 – јапанска филозофија из средине 17. века.

[6] Saudade – порт.

[7] Duhkha, на палију (исквареном санскрту), у латиничној транскрипцији, а заправо старосрпски санскртски концепт Муке као суштинског стања током живота.

Leave a Comment