Срђа Трифковић: Нова доктрина Леонида Иљича Бајдена

Леонид Иљич Брежњев председавао је неповратним опадањем СССР-а током својих 18 година на власти, најпре као генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза, а потом и као председник Президијума Врховног совјета. Био је две године млађи када је умро 1982. године од Џозефа Бајдена сада. Међутим, баш као и тренутни становник Беле куће, много пре своје физичке смрти Брежњев је постао отелотворење корумпираног политичког естаблишмента једне велике силе у опадању, наизглед моћне државе која је трулила изнутра. Баш као и Бајден данас, у својим последњим годинама Брежњев је био сенилна руина, неспособна да састави кохерентну реченицу а камоли да се докопа неке оригиналне или интересантне мисли.

Аутору ових редова је сећање на друга Брежњева било неодољиво евоцирано говором Џозефа Бајдена о спољној политици, одржаном пред Стејт департментом 4. фебруара. Неке од кључних делова те беседе ваљало би критички преиспитати како би се разјаснила паралела са Брежњевим и како би се истакле забрињавајуће импликације.

Ирационални задатак

„Поправићемо наша савезништва и поново се ангажовати широм света“, најавио је Бајден, „не да бисмо се суочили са изазовима јучерашњице, већ данашњице и сутрашњице. Америчко предводништво мора да се одупре садашњој појави растуће ауторитарности, укључујући све смелије амбиције Кине да се надмеће са Сједињеним Државама и решеност Русије да удари на нашу демократију и омете њено функционисање.“

Насупрот Бајденовој најави да ће се бавити изазовима данашњице и сутрашњице, обнова глобалног ангажовања да би се реафирмисало „америчко вођство“ представља изразито јучерашњи изазов. Подсећа нас на тридесет година старо проглашење новог светског поретка, предвођеног САД, од стране Џорџа Буша старијег. Деценију касније, његов син Џорџ В. Буш био је за нијансу жешћи у утопистичким сањаријама када је најавио своју намеру да „претвори ову епоху америчког утицаја у многе генерације демократског мира“. Потом смо 2007. године имали најаву Барака Обаме да следи обнова америчког глобалног лидерства. Његова администрација је 2016. чак тврдила како је „преусмерила и потврдила америчко вођство у свету“.

Опсесија америчким глобалним вођством није никакав „изазов“. То је самопроглашени и ирационални задатак без утемељења у ма каквом традиционално разумљивом концепту националног интереса Америке. Заснован је на неоконзервативно-неолибералној нарцисоидној фантазији да САД нису само тобоже изузетна нација, него штавише и незамењива нација (са импликацијом да су све друге замењиве). Таква охолост је у истој равни са тврдњом комуниста, коју је сажео Фидел Кастро 1963, да СССР предводи све народе који се боре за мир и бољи живот. „Зато вам сви народи морају бити захвални“, рече Кастро на митингу у Братску, у Сибиру. „Заслужујете захвалност свих земаља!“

У истом духу, најава Џозефа Бајдена да ће устати против „растуће ауторитарности“ у свету својеврсни је ехо тврдње Леонида Брежњева да је СССР на челу „праведне борбе народа света против империјализма, за мир и демократију“. Има, уистину, језиве ироније у чињеници да Бајден позива на окупљање око САД против „ауторитарности“ Кине, Русије и других, управо у часу док његов режим председава муњевитим претварањем Америке у зрелу неолибералну синтезу фашизма и бољшевизма – наравно, све у име заштите „наше (америчке) демократије“. Ето нам повода за исту врсту горког осмеха коју је позивање друга Брежњева на „мир и демократију“ пре пола века изазивало код политичких заточеника по совјетским логорима и лудницама.

Противно Бајденовим тврдњама, „растуће амбиције Кине да се надмеће са Сједињеним Државама“ нису плод наводне „ауторитарности“ Пекинга. Кинеска стратегија је очекивани и неизбежни одговор једне велике и неумољиво растуће светске силе на амерички постхладноратовски покушај успостављања глобалне хегемоније, такође познате као „доминација пуног спектра“. Реакција Пекинга на тако дрзак изазов не би била ништа другачија таман и да су у континенталној Кини на власти наследници Чанг Кај Шека и Куоминтанга, уместо Маови националкомунисти.

Историја нас учи да је узалудно, а на крају и самопоражавајуће за силу која тежи очувању статуса кво да покушава да спречи геополитичка прилагођавања која одражавају нову дистрибуцију економске, политичке и војне моћи у реалном простору. Одбијање Бајденовог спољнополитичког тима да прихвати да ће САД морати да живе са Кином као једнаком, а пре или касније можда и јачом суперсилом, сада је очигледно. Далеко од испољавања „глобалног вођства“ САД, Бајденов говор је додатни доказ дестабилизујућег одбијања интервенционистичког дуопола да схвати реалност и последице брзог успона Кине. Под новим режимом у Вашингтону, авај, све мање је вероватно да ће САД и Кина моћи да уреде своје односе, у годинама и деценијама које долазе, без једног великог рата.

Сличност са Брежњевим

Према састављачима Бајденовог говора, међутим, приступ који не допушта могућност изазова америчкој доминацији само рефлектује дипломатију укорењену у најдрагоценијим демократским вредностима Америке: „одбрана слободе, залагање за давање шансе свакоме, одбрана универзалних људских права, поштовање владавине закона и третирање сваке особе као достојанства вредне индивидуе“.

„То је темељ наше светске политике – наше глобалне моћи“, рекао је Бајден. „То је наш неугасиви извор снаге. То је стална предност Америке. Иако су многе од ових вредности биле под интензивним притиском последњих година… амерички народ ће из овог момента изаћи јачи, одлучнији и боље опремљен да уједини свет у борби за одбрану демократије, пошто смо се за то и сами борили“.

Све наведено је од сваке стварности раздвојено фразирање у изразито совјетском стилу. У рангу је тврдње да је „прва држава социјализма“ водила своју спољну политику у интересу ослобађања угњетеног радног народа широм света. Завет да се „уједини свет“ у име једне идеолошке апстракције снажно асоцира на Брежњевљеву доктрину из 1968. године. Њен аутор прогласио је за обавезу социјалистичких земаља да „слобода одлучивања о облицима развоја њихових земаља“ не сме да угрожва интересе социјалистичког прогреса другде: „законске норме не могу се тумачити уско, формално, изоловано од свеопштег контекста класне борбе у савременом свету“.

У стварном историјском искуству, међутим, не постоји било каква корелација између идеолошких апстракција постмодерне епохе – „залагања за давање шансе свакоме“, „одбране универзалних људских права“, „третирања сваке особе са достојанством које заслужује“, итд. – и капацитета државе да спроводи ефективну дипломатију, а камоли њене способности да се уздигне у „светку силу“.

У реалности, најмоћније и најотпорније државе у историји – Египат, Персија, Рим, Византија, Француска, Енглеска, империје које су изградиле Шпанија, Аустрија, Јапан и изнад свих Кина – базирале су своју моћ и издржиљвост (наравно, Кина то и даље чини) на вазда важећим принципима велике стратегије. Биле су успешне јер су биле у стању да своје политичке, војне, економске и моралне ресурсе користе на избалансиран и пропорционалан начин, промишљено, у циљу заштите и јачања својих рационално дефинисаних безбедносних и економских интереса.

Без обзира на своју географску позицију, на период у историји или разлике културног контекста, успех свих тих великих сила био је базиран на придржавању њихових елита безвременим и универзалним вредностима части, патриотизма, лојалности, мужевности, поштовања ауторитета, истинитости, пожртвовања, дисциплине и вере. У складу са тим вредностима, само за особе које су биле спремне и вољне да их прихвате и личним примером следе сматрало се да завређују „достојанство“ и „шансу“. Поштовање ових вредности било је – савршено оправдано – предуслов за уживање било каквих права.

Ово је светлосним годинама удаљено од закључних коментара Џозефа Бајдена, према којим „смо обасјали светлошћу лампе слободе угњетене људе“ попут LGBTQI… типова, или његовог хвалисања „укидањем мрзитељске, дискриминаторске забране уласка у САД муслиманима“ (лажна тврдња), као и његовог обећања „да препозна и реши системски расизам и рак-рану белачке супрематије у нашој земљи“:

„Све је то битно за спољну политику јер када будемо одржали самит демократије у раним данима моје администрације како би окупили нације света да одбране демократију глобално, да сузбију напредак ауторитарности, бићемо много кредибилнији партнер… Америка више не може да приушти да буде одсутна на светској позорници.“

Кад се све сабере и одузме, главна разлика између СССР-а Леонида Иљича Брежњева и Америке Џозефа Бајдена јесте у ограниченом домету моћи совјетског лидера. Његова доктрина примењивала се само на „социјалистичку заједницу“, насупрот неограниченом домету „одбране демократије у свету“. Нема тог интереса „светског социјализма“ који може да надмаши „универзална права“ у погледу одлучивања где и када интервенисати. „Социјалистичка заједница“ коју је предводио Брежњев завршавала се на Елби. Глобална демократска заједница за којом жуди нови режим у Вашингтону не зауставља се нигде.

Ка светском тоталитаризму

Говор Џозефа Бајдена од 4. фебруара 2021. пружио је идеолошку основу и зрело развијен самореферентни оквир за политику трајног глобалног интервенционизма САД у походу за постизање култур-марксистичког светског тоталитаризма. Његове тврдње искључиле су било какву смислену дебату о корелацији између циљева и средстава америчке моћи: и јаки смо и врли, порука је режима, наше намере обликоване су прогресивним вредностима, а не само пуким интересима. Рецептура је спремна за бесмислене ратове изазване идеолошки заслепљеном квазиелитом лоше образованих, емотивно и ментално нестабилних људи у самом срцу америчког апарата доношења одлука.

Тек прокламована Бајденова доктрина пати од истог проблема као и Брежњевљева доктрина од пре пола века. Сваки чин отпора – а биће их много у годинама које долазе – подрива кредибилитет и самопоуздање самопроглашеног хегемона. Након што је „Прашко пролеће“ угашено совјетским тенковима августа 1968. године, тик испод сиве фасаде реал-социјализма, љути антисовјетизам бујао је широм Источне Европе. У то време и током две деценије које су уследиле, чланови совјетског Политбироа били су троми старци, лишени идеја и несвесни изазова са којим ће се њихова хегемонија убрзо суочити.

За разлику од совјетских стараца Брежњевљеве епохе, неоконзервативно-неолиберални дуопол под режимом Бајден-Харис неуротично је хиперактиван и још увек уверен да се глобална хегемонија може наметнути као „морално“ утемељена, ничим ограничена и самооправдавајућа мисија. То је лудило.

Леонид Брежњев и његови другови из Политбироа били су досадни и глупи, али су 1980-их њихови наследници били довољно рационални да схвате да је време да се повуку. Њихови савремени баштиници у Вашингтону су луди, буквално. Разуларени неуротици са нуклеарним бојевим главама. Они стога никада неће отићи „у ту добру ноћ“ (алузија на песму о умирању Дилана Томаса, прим. прев.) без неког великог лома.

Међутим, quos deus vult perderedementat priusИма наде.

 

Leave a Comment