Проф. Вишеслав Симић: ”Светиња” приватног власништва — САД и ”Косово”

„Мало је појава лицемерја у данашњем свету које не носе потпис Запада. Проф. Вишеслав Симић износи један еклатантан пример.

Веома је корисно потсетити се са колико пажње се САД односе према приватној својини—а то је главна сила која је извршила агресију на Србију, окупирала део њене територије, створила Протекторат Уједињених нација (како би себи дала барем некакву легалност), и која је најодговорнија за ”приватизацију” друштвене имовине на Косову и Метохији.

У САД, приватна својина је од самог насељавања била у сржи и средишту и политичког и економског система. Не само да су правила и односи у вези са приватном својином били најстроже дефинисани од настанка[1] те државе, већ се они и дан-данас потврђују и наглашавају.

Уз сво уобичајено законодавство у вези са приватном својином, и Други[2] и Четрнаести[3] амандмани Устава САД веома отворено и недвосмислено служе као њени стубови носачи и штитови, и то у толикој мери да савезни Устав, а и већина Устава савезних држава[4], дају Американцима директно право (које иде и до изазивања смрти у одбрани приватне својине) да организују грађанску милицију (Други амандман), да би је заједнички штитили, али и да то чине појединачно (14-ти амандман)—добијајући право да оружјем штите не само своју личну безбедност већ и своју приватну својину.

Једна од недавних одлука Врховног суда САД—из 2008, случај Дистрикта Колумбије (главни град САД) против Хелера—поновно потврђује гаранцију Другог амандмана који допушта не само поседовање ватреног оружја већ и његову употребу када је то неопходно, наглашавајући да је то фундаментално за заштиту приватне својине.[5] Врховни суд је тиме поништио закон Дистрикта Колумбије којим је на његовој територији било забрањено чак и поседовање пиштоља, а поново потврдио суштину Другог амандмана—повезаност поседовања пиштоља и заштите приватне својине.

Још једна, нама временски још ближа, одлука Врховног суда САД—из 2010, Мекдоналд против Града Чикага[6]—поништила је забрану Града Чикага на поседовање пиштоља било где на територији града. Врховни суд је пресудио да ”уређена слобода”[7], која је гарантована Уставом САД, подразумева право грађана да поседују и користе пиштоље како ради сопствене заштите од тираније државе, тако и ради заштите својих живота и приватне својине у својим домовима.

Неке ствари постају веома јасне када се упореде ове одлуке Врховног суда САД—судског огранка федералне власти САД (наравно, ове одлуке важе само на територији САД)—са понашањем запослених у извршном огранку федералне власти ван територије САД (нарочито узевши у обзир да су припадници оружаних снага САД такође запослени у извршном огранку федералне власти), нарочито на Косову и Метохији, где они не само да крше право приватне својине Срба, већ захтевају и њихово потпуно разоружање[8], чиме их лишавају и права и могућности да штите и своје животе и своју имовину.[9]

Још једно занимљиво поређење може бити направљено у вези са гаранцијама које грађанима САД обезбеђује такозвана Клаузула о заштити интелектуалне својине[10], којом се обезбеђује да појединачни грађанин добија не само признање да је допринео ”процесу науке и корисним уметностима”, већ и новчану надокнаду за то! Истовремено, на окупираном Косову и Метохији, службеници федералне власти САД[11] не само да Србима поништавају стваралачки чин и власништво над створеним, већ и могућност да убиру плодове како славе, тако и новчане зараде у вези са историјско-културолошким споменицима и наслеђем тог народа, чија је достигнућа УНЕСКО ставио на списак светске баштине. Истовремено, Американци то наслеђе и званично предају у руке једној нацији-уљезу, која, док их присваја[12], систематски их скрнави и уништава.[13]

Стање је слично и у случају клаузуле о Искреном Пословању, Привилегијама и Имунитетима[14], која се налази у Члану 4, Одељку 1, Устава САД, и која обавезује савезне државе да поштују имовину и правне привилегије грађана који су из других савезних држава. Као што је то било у Америци својевремено, тако је то и данас на Косову и Метохији, где су свакодневни проблеми преклапајућег суверенитета—што доводи до тога да је неопходно да се обезбеди иста заштита и да се гарантују иста она права која су гарантована грађанима САД још Уставом из 1787. (који је ратификован 1788.). Али, док су такозвани Очеви Oснивачи САД обезбедили да правно не може да дође до икакве дискриминације, савремени федерални радници извршне власти САД на Косову и Метохији чине све да више од свих дискриминишу Србе, нарочито у вези са власништвом над приватном својином.

Управо насупрот одлуци суда у случају Тумер против Витсела[15], где је подржан принцип САД да држава никако не интервенише све док ”није нанесена непоправљива штета”, на Косову и Метохији, радници федералне извршне власти САД чине све што могу да би онемогућили државу Србију и појединачне грађане Србије да располажу својом имовином на територији Протектората Уједињених нација.

Док америчка Клаузула о благонаклоном односу забрањује федералним властима на територији САД да онемогућавају приватном грађанину да се креће из једне савезне државе у другу како би зарађивао за живот и водио приватне послове било какве врсте, радници извршне власти САД на Косову и Метохији не само да крше ову клаузулу (с обзиром да је КиМ покрајина Србије, што је гарантовано потписом САД на резолуцији СБУН 1244), већ крше и глобално гарантовано људско право о слободи кретања.

А најупечатљивије кршење духа америчког Устава је постојање америчке војне базе Бондстил[16] на Косову и Метохији—Трећи амандман каже да ”војници неће бити, у време мира, осим када је и како је прописано законом, распоређени и запоседати ничију кућу и имовину без сагласности власника, а то неће радити ни у време рата, осим на начин прописан законом.” Ипак, потсетимо се, та база је саграђена без питања и одобрења за мање од три месеца након противправне агресије на Србију, на приватном земљишту српских сељака, чиме су бројне породице лишене не само управљања својом имовином већ и могућности да себи сопственим радом обезбеде опстанак и напредак.


[1] ”Уз уживање и безбедност имовине, сигурност поседовања и јединственост доказа о њеном поседовању су у истом присном збиру права. Због тога, опасни и намерни напади како на сигурност поседовања имовине тако и на јединственост доказа о њеном поседовању су злочини у нашем правном поретку.” – Вилсон, Џејмс; О природним правима појединаца; Лекција 2; Део 3.; Одељак 2. Злочини против приватне својине — Права појединаца; Библиотека харвардског правног факултета; Харвард, Масачусетс, САД; страница 378. — http://archive.org/stream/worksjameswilso00andrgoog/worksjameswilso00andrgoog_djvu.txt

[2] ”[…] ни пажљиво надгледана милиција, будући да је неопходна за безбедност слободне државе, као ни право грађана да поседују и носе оружје, неће бити ограничени.”

[3] ”Ниједна савезна држава не сме да донесе или спроведе закон који ограничава привилегије или имунитете грађана Сједињених Држава; нити икоја савезна држава сме да лиши било коју особу живота, слободе, или имовине, без прописаног законског процеса.”

[4] У време Америчке револуције (борбе за независност од Британије), Устави појединачних новонасталих држава (ранијих појединачних колонија) су јасно наглашавали да ”народ има право да носи оружје ради сопствене заштите и одбране државе.”

[5] http://www.law.cornell.edu/supct/html/07-290.ZS.html

[6] http://www.cga.ct.gov/2010/rpt/2010-R-0314.htm

[7] ”Слобода ограничена потребом за редом у друштву. ПАЖЊА: Концепт уређене слободе је био првобитни стандард који је коришћен да се утврди које провизије Закона о правима и слободама треба да буду подржане од стране савезних држава у смислу Клаузуле о прописаном процесу 14. амандмана. Данас се генерално сматра да 14. амандман обухвата све гаранције које се тичу генералног благонаклоног приступа грађанима од стране државе, а које су садржане, или произилазе из Закона о правима и слободама, а не само из малобројне групе провизија које су неопходне за уређену слободу.” — http://dictionary.findlaw.com/definition/ordered-liberty.html

[8] ”[…] директор Америчког савета за Косово, Џим Џатрас, ми је рекао следеће о томе како се етничко чишћење спроводи на Косову: Када Албанци у неком селу посумњају да неки Србин поседује оружје, они баце запаљиву бомбу на његову кућу. Онда позову полицију или КФОР да дођу и истраже злочин. Углавном, КФОР дође и стави лисице на руке Срба који живе у тој кући док им претражује згариште не би ли нашао оружје. Ако нађе оружје, оно бива конфисковано а Срби буду ослобођени. Тако Албанци онда знају да је та породица разоружана, и да је тада безбедно да је нападну и униште до краја […]” — Горин, Џулија; Шест до осам КФОР-ових тенкова у Србиновој башти; 23. октобар 2013; Republican Riot—Saying it, so you don’t have to — http://www.juliagorin.com/wordpress/?p=748

[9] ”Миомирови дневнички записи кажу да када је српска кућа нападнута или оштећена експлозијом, КФОР би дошао и претресао оштећену кућу. То је постала свакодневица […] КФОР је стално притварао Србе из Црнице, након што би им претресао куће. Један амерички официр КФОР-а је признао једном Србину да КФОР долази после пријаве од стране суседа Албанаца из истог села, који оптужују Србе за кршење закона. 22. јула 1999, две ручне бомбе су бачене у двориште Милорада Симића. Једна је експодирала а другу је уклонио КФОР. Убрзо након тога, КФОР је претресао куће двојице Срба, Светислава и Миливоја Спасића. КФОР им је оштетио имовину и приморао чланове њихових породица, укључујући и петоро деце, доби од три месеца до четири године, да чекају ван својих кућа од 2 до 4 ноћу, док је КФОР вршио претрес, тражећи оружје […]” — Хенри, Исолт; Дневник Миомира Савића; Скривање геноцида на Косову; Амерички Савет за Косово; Вашингтон; 2007; страница 15.

[10] То је наведено у Члану 1 америчког Устава, као тачно одређене моћи Конгреса, чиме му је дато право да ”унапређује раст наука и корисних уметности тако што ће, на одређено време, обезбедити ствараоцима и проналазачима ексклузивно право на њихова дела и открића.”

[11] ”Верујем да је ово Косово, које смо ми створили 1999. године, и које је независно од 2008, да је оно, на неки начин, прилика за вас да изградите нови идентитет, ново наслеђе, нову културу, у коју ће бити уткане све различите нити од којих се састоји историја и народи ове велике земље.” — речи америчког амбасадора Кристофера Дела у Призрену, у Метохији, 17. новембра 2011, током пријема поводом Пројекта очувања културног наслеђа — http://pristina.usembassy.gov/ambasadors_remarks_cultural_heritage_projects_prizren.html

[12] http://www.zeriyt.com/orthodox-monasteries-in-kosova-are-albanian-heritage-t87593.0.html

[13] Распето Косово – Уништене и оскрнављене српске православне цркве на Косову и Метохији — http://www.rastko.rs/kosovo/crucified/

[14] ”Пуно поверење и признање ће бити обезбеђено свакој савезној држави од сваке савезне државе у смислу њених правних аката, записа и судских одлука.” — Члан 4., Део 1.; Устав САД.

[15] http://supreme.justia.com/cases/federal/us/334/385/

[16] То је део америчке стратегије ”лотосових листова”, како ју је описао тадашњи амерички секретар одбране, Доналд Рамсфелд, објашњавајући успостављање мањих и посвуда распрострањених америчких база широм света — Види: Луц, Кетрин (уредник); Империјине базе: Глобална борба против америчких војних испостава; Плутон издавачка кућа; Лондон; 2009. 

Операција ЈВуО за спасавања Савезничких пилота „Халијард“ у лето 1944.

У лето 1944. године, Југословенска војска у Отаџбини је у централној Србији сакупила и омогућила безбедну евакуацију преко 500 оборених Савезничких пилота. Позната као Операција Халијард, ова спасоносна мисија је деценијама била прикривана у настојању да се не иритирају југословенске комунистичке власти. Од тада је о тој мисији изашла на светлост дана велика количина нових података. Овај кратки филм је од посебног значаја зато што садржи снимљена сећања задњих живих учесника. Филм је на енглеском, са српским титловима.

др Владимир Димитријевић: Геноцид над Србима

У предавању одржаном 26. маја, 2019, у манастиру Сланци, др. Димитријевић износи чињенице о затирању српског народа које сваки Србин треба да зна. Да би добили свеобухватну слику по овом питању, одмах после гледања овог важног предавања препоручујемо читање текста проф. Слободана Антонића, „Токсични југославизам или – зашто су код Срба југословенство и југоносталгија израженији него код других екс-ју народа?!

Предавање „Геноцид над Србима“ у манастиру Сланци, 26. 05. 2019.

Огњен Војводић: ПРОГРАМ ПОКОЉА И „ПОКАЈАЊА”

– Ако, папа хоће да посјети Србију нека прво пође у Јасеновац да се поклони. Тако резонује религиозно равнодушан, историјски и вјерски необразован Србин. Као да је разлог ратовања Хрвата против Срба племенски престиж и национални неспоразум. Странац може помислити да је Јесеновац мјесто појединачног злочина радикализованог римокатолика према православном Србину, а не геноцид незапамћен у повијсти планете Земље – спровођен у римокатоличкој држави Хрватској са благословом и учешћем римокатоличког клира.

Подсјетимо, хрватски геноцид над српским народом од почетка 20. вијека један је процес и подухват државне и догматске доктрине, римокатолички рат програмског помора и прогона православних и православља са Балкана и Јадранског мора. Римокатолички војно-вјерски походи на православне Србе услиједили су непосредно послије ослобађања српског народа од османске окупације, а римокатоличка унијатска мисија према православним Србима се спроводи од средњег вијека.

Continue reading „Огњен Војводић: ПРОГРАМ ПОКОЉА И „ПОКАЈАЊА”“

„Цетињски Вјесник“ о идентитету Црне Горе када је 1910. проглашена краљевина

Ради се о историјском документу од изузетног значаја, који одражава историјску свест црногорског народа и њеног владара приликом свечаног проглашења краљевине 1910. године, где се недвосмислено указује на идентитетску припадност државе Црне Горе и њеног народа.

Амблематична догодовштина која најбоље приказује империјални презир према данашњој карикатури некадашње Црне Горе био је нечувени инцидент који се одиграо на састанку НАТО пакта у Бриселу, 25. маја, 2017. Тада је председник Трумп, каубојски закорачивши у просторију где су га чекали окупљени вазали, са свога пута грубо одгурнуо црногорског премијера Душка Марковића. Неусуђујући се ни да буде увређен, крпа-премијер Марковић понизно је изјавио да му је, напротив, задовољство што га је пред камерама одгурнула тако узвишена личност, љигаво додавши да му је заправо мило што је то комично понижење „ставило Црну Гору на мапу.“ Патуљасти државник данашње Црне Горе, мало касније на истом састанку, несумњиво је био још одушевљенији када га је Трамп назвао “a whiny punk bitch,” или „цмиздрећа кучка.“ Уствари, „протува“ би можда било бољи израз, али о тачном преводу боље нека расправљају лингвисти.

Невероватни контраст између праве Црне Горе и њене данашње државе-сукцесора, плачевне НАТО творевине радикално преиначеног идентитета, ништа не одражава боље од насловне стране „Цетињског Вјесника“ од 15. августа 1910. године, у време проглашења Црне Горе за краљевину. 

Continue reading „„Цетињски Вјесник“ о идентитету Црне Горе када је 1910. проглашена краљевина“

др Слободан Драшковић: Питање програма

„Сваки Србин има да ради за Србију, а Србија има да се стара о сваком Србину.“

Разматрања др. Слободана Драшковића о српском националном програму која следе изнета су у ауторовим писмима упућеним Слободану Јовановићу у првим послератним годинама (1947.) и у извесној мери носе печат времена у којем су настала. Међутим, суштина изложених мисли односи се подједнако и на стање у којем се српски народ налази данас.

____________________________

Што се тиче програма, пре свега, сви програми углавном личе једни на друге и, апстрактно говорећи, у свима има лепих и симпатичних тачака. А шта који програм стварно значи, то зависи од стварних побуда и погледа оних који програм састављају и који га остварују.  Друго, посебни партијски програми могу доћи у обзир само ако постоји национални програм, који обележава оно што је неоспорно, целом народу заједничко. Код нас, међутим, то је, услед југословенства, изгубљено, и зато сматрам да један српски политички програм данас мора да садржи и оно што је најактуелније и оно што је велика историјска линија народног и националног стремљења.

Из свега изложеног, сматрам да јасно произилази програм који би изгледао овако:

1.       Држава и територија. – С обзиром на свој геополитички положај и на потребу једног стабилног међународног поретка, као и с обзиром на жртве и напоре за стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године и борбу за ослобођење целе територије Југославије у овом рату – Срби су вољни да образују заједничку државу са Хрватима и Словенцима. Срби су такође вољни да прихвате свако друго решење, које би се показало као међународна потреба за обезбеђење независности Балкана и које би обезбеђивало основне српске интересе.

Continue reading „др Слободан Драшковић: Питање програма“

проф. Вишеслав Симић: Виђења злоупотребе Правде: Суд за злочине у Југославији као оруђе сејања будућих сукоба

Сажетак: Хашки Суд[1] за злочине у бившој Југославији је проглашен од стране својих оснивача и управника за велики успех, и за понос напора такозване међународне заједнице да се казне злочинци, и да се обезбеди правда за жртве. Ипак, његови сумњиви поступци, у вези са којима има и превише неодговорених питања, као и зебњи у вези са исходима суђења, доводе до виђења Суда широм Балкана као неправедног, једностраног и пристрасног, и већ су коришћена у тамошњем политичком говору за националну и верску мобилизацију, како би се те популације организовале и припремиле за сукоб са супротстављеним нацијама и верским заједницама. Овај текст покушава да прикаже барем нека од таквих виђења.

Кључне речи: МКТЈ, Хаг, Кривични трибунал Уједињених нација, Југославија

Виђења злоупотребе Правде: Суд за злочине у Југославији као оруђе сејања[2] будућих сукоба

Увод

,,Нико срећан и нико довољан,

нико миран и нико спокојан.”[3]

Наведени стихови великог српског песника из 19-ог века, црквеног владике и сувереног владара теократске државе Црне Горе и Брда, Петра Петровића Његоша, могли би да најсажетије опишу исход рада Хашког суда, онако како га виде народи проистекли из бивше Југославије, а нарочито Срби и Хрвати. Стихови се, такође, могу искористити и да укажу на недораслости тужилачког тима Суда с обзиром да се умало није догодило да покојни песник добије позив за сведочење од тужитељке Катрине Густафсон због свог величанственог дела, написаног скоро 150 година[4] пре него што је грађански рат, који је похарао Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, уопште започео (InSerbia Today, 2014).

Упркос страхота које су биле предмет суђења, овакви излети званичника Суда у доказивању личне посвећености борби за правду су почесто доносили и веома неопходне тренутке комичног олакшања током процеса, али, истовремено, тиме учвршћивали и уверење о дилентантизму Суда, забављајући бивше југословенске држављане бројним циркуса достојнијих испада особља Трибунала, попут уживо преношеног позива ,,очевицу” наводних злочина, приписаних председнику Србије, Слободану Милошевићу, након чега је слепа особа уведена у судницу да сведочи. ,,Очевидац” је током сведочења признао да не само да ништа није видео, већ да је и то, о чему је говорио под заклетвом, чуо из треће, па чак и четврте руке, током сеоских препричавања на Косову и Метохији.

Continue reading „проф. Вишеслав Симић: Виђења злоупотребе Правде: Суд за злочине у Југославији као оруђе сејања будућих сукоба“

Бранко Драгаш: Струком и поштењем до васкрса

Бранко Драгаш је истакнути српски економиста и пословни човек који се нерадо налази у жижи јавне пажње. На темељу свог вишедеценијског искуства у разним гранама привреде, он има драгоцене увиде и предлоге да саопшти српској јавности. Међу првима од јавних личности он је запазио и неуморно истиче потенцијално драгоцену улогу вишемилионске дијаспоре за „васкрс државе српске,“ да се потсетимо на језгровиту формулу коју је Стојан Новаковић пре нешто више од једног века употребио у наслову своје знамените студије. Топло препоручујемо разматрања г. Драгаша, која су суштински исправна мада нам неки од његових авангарднијих предлога као, на пример, парламент који би се састојао од свих грађана, не делују практично изводљиво у овом тренутку.

Бранко Драгаш: Смернице за опоравак болесне привреде и болесне државе

др. Слободан М. Драшковић: Српска демократија

Слободан М. Драшковић (1910 – 1982), син познатог српског политичара Милорада Драшковића (убијеног од стране комуниста 1921. године), школовао се у Београду и у Минхену, где је и докторирао. Пре Другог светског рата, на Београдском универзитету је предавао економију и социологију. Уз Слободана Јовановића и Драгишу Васића, био је у руководству Српског културног клуба (његов генерални секретар). Рат је провео у заробљеништву, а по његовом завршетку одлази у Сједињене Америчке Државе, где се све до смрти бавио публицистичким и политичким радом. У емиграцији је основао Српски културни клуб „Свети Сава” и покренуо лист „Српска борба“. Написао је мноштво радова и књига. Текст који следи је један његов мање познати чланак, објављен у београдском часопису Нова Србадија почетком 1941. године.

О мало коме периоду наше историје влада тако неподељено и тако повољно мишљење као о оном времену од 1903. до светског рата, које се назива добом „предратне Србије” или „Србије краља Петра”. То је мишљење потпуно схватљиво кад се има на уму шта је све Србија постигла за тих 11 немирних, грозничавих, у сталној животној опасности проведених, ратом оптерећених година. Више пута је лепо и изразито описан и тумачен тај наш чудесни преображај када смо такорећи преко ноћ од једне мале државице, изгубљене негде у мраку Балкана, тог вечитог „огњишта рата” – државице чији се живот сводио на њене сталне државне ударе, „дворске револуције”, личне режиме, октроисане уставе и крваво угушиване побуне опозиције, државице, која је у очима иностранства била нешто између оперете и балканске тираније – постали једна снажна и крепка напредна демократска држава, која кипи снагом и полетом, растрже се на сто страна, уређује политички живот, води националну пропаганду у неослобођеним крајевима, спрема се за рат, шири просвету, подиже привреду, унапређује науку и уметност, свуда стиже и све може. Јесте се често радило задихано, брзо, са недовољно претходног знања и искуства, али је полет био такав, тако дубок и истрајан, да је изгледало да за нас нерешивих проблема нема. И стварно сав тај неизмеран посао за који се не би веровало да га могу свршити и неколико генерација, свршен је добро, солидно и сигурно. То нису ни у политици, ни у науци, ни у уметности, ни у привреди, ни у просвети, била муцања културних буквараца, него зреле, изванредно мудре и свесне речи једног народа који је потпуно нашао себе, који свој пут зна, који је свестан својих права и своје мисије, и кога никаква сила на свету не може да заустави и да спречи у остварењу идеала. Имали смо државнике и дипломате који су били способни да воде и српску и балканску и европску политику. Имали смо просветне раднике који су били дорасли изванредним задацима времена и који су духовно припремили генерације за натчовечанске напоре које су имали да издрже. Имали смо националне револуционаре и мисионаре какви се рађају у највећим државама света онда када стварају своје империје. Имали смо научнике и уметнике који су у страном свету свраћали на себе пажњу. Имали смо привреду и привреднике који су издржали и победоносно завршили трговински рат са Аустро – Угарском 1906 –1910. године.

Continue reading „др. Слободан М. Драшковић: Српска демократија“

25. и 27. МАРТ 1941: Да ли је требало потписати или одбацити пакт са Хитлером?

Разматрања која следе односе се на значај и међусобни однос два судбоносна датума који су у великој мери одредили новију српску историју, 25. и 27 март 1941. године, из пера др Слободана М. Драшковића, генералног секретара и једног од суоснивача, поред Слободана Јовановића и других истакнутих српских интелектуалца, предратног «Српског културног клуба.» Овај осврт на 25. и 27. март, чија се годишњица приближава, објављен је 1947. године као саставни део шире студије др. Драшковића, «Српски народ и српска политика.» Становиште др Драшковића односи се на данашњи тренутак у подједнакој мери као на стање у марту 1941.

У ствари, проблем није тако прост. Хвалити 27. март зато што је тога дана дошло до изражаја на један јако експлозиван начин народно расположење, а при том не водити рачуна о последицама које је такав један потез произвео, није мудро. Али је исто тако недржавнички посматрати проблем само са гледишта тренутне ситуације, не водећи рачуна о основним схватањима и погледима народним, о ономе шта и како народ стварно осећа. Јер, ако постоје извесно битни и вечни принципи унутрашње и спољне политике који важе увек и свуда, то још не значи да је могуће конструисати неку политику која би била добра уопште, in abstracto, него је потребно узети у обзир све посебне одлике и све посебне моменте живота и положаја једног народа. Тек на основу свега тога, може се рећи да ли је једна политика добра или рђава.

Continue reading „25. и 27. МАРТ 1941: Да ли је требало потписати или одбацити пакт са Хитлером?“