Administrator

Нико боље од Вердија у опери Набуко није приказао поражавајуће стање у коме се српски народ налази данас.

Од марта 2019. године, Институт Арчибалд Рајс постојано прати кретања и догађаје који утичу на положај и изгледе српског народа у сложеном светском амбијенту у коме живи и бори се за опстанак. Ненаметљиво и без политичких амбиција, хватали смо се у коштац са бројним темама које су нам се чиниле од посебног значаја. Значајне не само у тренуцима када смо се на њих освртали, него и у ширем контексту настојања да што темељнијим претресом свега што је битно допринесемо препороду једног тешко рањеног и опасно дезоријентисаног народа.

Не придајемо никакву важност календарским датумима, нарочито уколико нису везани за духовно значајне и корисне догађаје. Ипак, крај једне године и почетак друге згодна је прилика за свођење рачуна. На почетку 2023. године, то ћемо учинити из једног посебног угла, конкретно истичући не наш рад већ нешто друго, чиме би се мало ко бавио на нашем месту. То су наши неуспеси током протекле године да по одређеним важним питањима јаче делујемо на свест и савест Срба. Укратко, неуспех да их подстакнемо да се пробуде из уобичајеног мамурлука и да одреагују тамо где је то очигледно неопходно, зато што су угрожени.

Напомињемо да наша двојезична интернет презентација, намењена српској јавности у земљи и дијаспори, има на хиљаде посета. Наши текстови се редовно шаљу на хиљаде српских адреса, не само појединцима већ и медијским кућама, алтернативним и главног тока. То значи да је становиште Института Арчибалд Рајс на сасвим задовољавајући начин заступљено у широком спектру српске јавности и у српском медијском простору разних ставова и усмерења.

На фону те чињенице, желимо да наведемо три теме које су за српски народ од капиталног значаја и које смо током 2022. године у бројним текстовима обрадили, али које нису нашле одјек сразмеран важности коју несумњиво имају:

1. Одбацивање од стране „народне скупштине“ резолуције којом се страдање српског народа у НДХ проглашава за геноцид и предвиђају се друге мере за одавање моралног признања српским жртвама у том језивом покољу.

Наши текстови на ову тему налазе се овде, овде, и овде.

2. Додељивање аутокефалности „македонској цркви“ од стране Српске патријаршије и отписивање не само целокупне културне баштине српске Цркве и српског народа у Македонији, одн. Старој Србији, већ и ничим оправдано укидање на тој територији канонске Охридске архиепископије, која је била у евхаристичком општењу са Српском православном црквом. Та неизмерна штета нанета је бахато, заверенички и без сувислог образложења. Њен једини видљиви ефекат било је заокруживање коминтерновско-брозовског пројекта стварања вештачке македонске нације, са пратећим инфраструктурним установама као што су језик, црква и остало.

Текстови на ту тему се налазе овде, овде, овде, и овде.

3. Крајње проблематична појава, чији је пробни балон недавно пуштен у Младеновцу, да се граде џамије у чисто православним деловима Србије где, бар за сада, исламских верника нема. Та појава је проблематична пре свега са становишта националне безбедности, али и из низа других разлога. Истовремено, појава је знаковита и политички зато што су, уз сво дужно поштовање, вера и политика у исламу нераздвојиви.

О томе смо писали овде.

Заједничка нит која спаја све наше осврте на наведене теме је мук којим су углавном били пропраћени. Без жеље да се китимо ловорикама, у вези са прећуткивањем одбачене скупштинске резолуције о српским жртвама у НДХ били смо први који смо о томе проговорили и на нашем сајту највише и најсистематичније писали. Други коментатори и аналитичари накнадно су нам се придружили, али врло штуро и обазриво.

Што се тиче реаговања на Патријаршијин катастрофални поступак по македонском питању, ту смо опет ми били први у јавном простору који смо принципијелно, са становишта одбране црквених и националних интереса, одреаговали. То се лако да утврдити претрагом на интернету. У тренутку избијања ове контроверзе средином 2022. године, ми смо били једини критички интонирани глас наспрам многих еуфоричних, али теолошки и национално плитких (а вероватно и наручених) коментара. Накнадно, придружили су нам се и други компетентни посматрачи са својим квалитетним одзивима на ову изузетно важну тему. Свака јавна расправа, чак и релативно уског обима, увек је боља од потпуног прећуткивања. Међутим, сразмерно значају догађаја и подлости издаје у какву је забраздио црквени врх, укупна пажња посвећена овом дебаклу ипак је била недовољна за покретање исцрпне дебате и формирање општенародног консензуса. Услед мањка критичке пажње, и ово важно питање највећим делом било је гурнуто под тепих.

Планирану градњу џамије у Младеновцу, о чему се сазнало крајем децембра 2022. године, такође смо ми први у јавности проблематизовали. Свакоме ко је способан да политички мисли јасне су две ствари. Прво, пошто верника који би ту џамију користили у Младеновцу практично нема, то је првенствено политички пројекат, и то са озбиљним и далекосежним штетним последицама уколико би био успешно приведен крају. Друго, да је то мина перфидно постављена Србији, уз сарадњу отпадничке власти и њених локалних младеновачких филијала. Крајњи циљ је стварање услова за уговорени прилив и насељавање у срцу Србије „миграната“ које ће таква верска инфраструктура опслуживати и постављање белега којим ће се обележити сталност њиховог присуства. У околини Крушевца већ је саграђен објекат исте врсте, наводно да би се путницима на релацији Турска – Немачка омогућило да успут задовољавају своје верске потребе. То је, наравно, лаж измишљена искључиво ради тога да би се заметнуо траг и да се обмане онај део јавности који би могао посумњати у праву природу оваквих необичних активности.

Отпадничка и похлепна српска власт на челу са поганим узурпатором и са својим нечасним помагачима у цивилу и у мантијама за позамашни бакшиш кује завере против сопственог народа. Они не хају за опасности које ће угрозити народ и земљу када се злонамерним странцима дозволи да у беспомоћној Србији неометано маркирају свој терен, било подизањем политичких белега прерушених у верске објекте или, као њихови ортаци, разбојничко предузеће Рио Тинто, тровањем ради брзог профита, после чега ће српском народу оставити неотклониву и смртоносну пустош.

И све то, попут оног пословичног каравана, пролази мимо равнодушног и немог српског народа. Ако повремено понегде неко залаје, то је без утицаја на општу конфигурацију ствари. На егзистенцијалну опасност нема свенародног егзистенцијалног отпора. А такав отпор препознатљив је по томе што је масован, несаломљив и неодустајан и што, када се покрене, увек обавезно тријумфује.

Србија је постала земља где и камење одбија да виче пошто је равнодушни и застрашени народ очигледно одлучио да ћути.

Отаџбина, о којој је у Набуку уздисао тужни хор робова није, као у подтексту Вердијевог либрета – Италија, него Србија. Али не она Србија у време када је компоновао, благословена, полетна, са вером у себе и своју ослободилачку мисију, него ова данашња, сломљена и скрхана. Још увек bella, али несумњиво perduta.

Заиста perduta, јер за разлику од некадашњег хебрејског робља на рекама  вавилонским, у овој данашњој мало ко још вапије да му се поново оживе

Le memorie nel petto raccendi,

ci favella del tempo che fu!

а још је мање оних који се Господу моле

che ne infonda al patire virtù!

Прострујала је вест, а сада је нажалост већ потврђена, да постоји план да се у Младеновцу сагради џамија. Та вест је потресла многе житеље те општине. Не зато што су верски нетолерантни него зато што ти малобројни и оштроумнији међу њима врло добро схватају праву, политичку позадину овог подмуклог потеза.

Погледајте:

 О Младеновцу и џамији

Изградња верског објекта у средини где тренутно практично нема верника којима би тај објекат могао да служи и који би га за своје обреде користили није настојање да се задовоље легитимне верске потребе неке верске заједнице. То је политички чин, да се другој заједници која сачињава претежни део становништва, која припада различитој вери, и која још увек није потпуно заборавила своју историју, пошаље једна дрска порука. Та порука гласи да је њено скупо плаћено ослобођење од петвековне окупације било привремено и пролазно. А поред тога, да се бивши окупатор, користећи геополитичку и унутрашњеполитичку ситуацију коренито измењену на штету српског народа, опет тријумфално враћа.

Истовремено док се српском патријарху, како год оцењивали његове ставове и његов рад, али симболички првојерарху Српске православне цркве, онемогућава кретање на окупираном делу Србије и посета његовом седишту, Пећкој патријаршији, кују се планови да бивши окупатор свој белег несметано врати у  Младеновац, у срце Србије, сасвим недалеко од Орашца и Такова.

То је бацање рукавице у лице српском народу и понижење које се ни по коју цену не сме дозволити. Ако на подручју Младеновца има шачица исламских верника, народ тог краја, као сви Срби било где, подржава њихово право да се приватно окупљају и несметано испуњују дужности које им налаже њихова вероисповест. Али народ Србије – а ово није чисто локално питање – мора  снажно иступити против подизања, у средишту своје земље, објекта који би симболички обележавао повратак окупатора, пораженог и протераног из Србије по цену немерљивих жртава. Српски народ се мора одлучно успротивити давању дозволе за изградњу објекта који би га свакодневно, у ослобођеној земљи, подсећао на вишевековно ропство и зулум опаких тлачитеља.

Зато пре свега општинске власти у Младеновцу морају најозбиљније узети у обзир оправдану узнемиреност макар за сада релативно малобројних грађана којима служе а који су за овај скандал сазнали, и да уваже њихово одлучно противљење оваквој политичкој провокацији.

Српски народ је чврсто опредељен за поштовање слободе савести и вероисповести свих који у Србији живе. Али такво опредељење не подразумева давање дозволе за изградњу објекта чисто политичке природе закамуфлираног као верска установа, и то тамо где тренутно следбеника те вере у статистички значајном броју нема.   Постојећи услови за рад других верских заједница довољни су да у Младеновцу слобода савести следбеницима свих религија буде у потпуности испоштована, али без провоцирања и вређања српског православног народа тога краја.

Толико је сасвим очигледно и не изискује никакво посебно доказивање нити додатну аргументацију. Али у специфичним, изузетно тешким приликама у којима се Србија налази и које српски народ данас преживљава, могућност да би у срцу Србије, под лажним изговором верске потребе, могао бити саграђен објекат који симболички представља најтрагичније раздобље српског историјског искуства, захтева дубљи осврт и анализу.

Пре свега, полазећи од очигледне чињенице да у овом тренутку у Младеновцу нема готово никога ко би тај објекат за верске потребе користио, поставља се питање ко би могли бити његови потенцијални корисници и да ли се за њих то гради? Очигледно је да се ово питање односи на план да у Србији масовно буду насељени по култури, вери и обичајима у српско друштво неуклопиви мигранти. Они се у Србији већ налазе у знатном али јавно непознатом броју, и њихово растуће присуство осетно је у првом реду по количини међусобног насиља и насиља које они врше против домицилног становништва. Познајући праксу српских власти, која у вучењу политичких потеза никада не прави грешке у корист српског народа, намеће се закључак да је иницијатива подизања џамије у Младеновцу део ширег плана. Тај план је по свој прилици договорен са блискоисточним факторима са којима власти блиско сарађују. Њихов договор има у виду, у непосредној будућности, још масовнији прилив корисника ове установе у центар Србије, чему ће несумњиво уследити изградња других сличних широм земље, са циљем да се створе услови за потпуно одомаћење незваних гостију на српском тлу.

Друго питање које се овом иницијативом природно намеће односи се на став званичне Српске православне цркве, оличене у београдској Патријаршији. Добро је познато да се Патријаршија и њени теренски представници у појединим епархијама без оклевања ангажују при сваком покушају верујућих православних хришћана Епархије Рашко-призренске у егзилу да подигну неки православни верски објекат за своју употребу. То се догодило приликом изградње манастира Св. Јустина Ћелијског у Барајеву и затим манастира Нова Никеја у Лелићу код Ваљева, саграђеном на очевини блаженопочившег владике Артемија. У оба случаја (који су нама познати, а вероватно има и других) Патријаршијски црквени званичници су покушали да искористе своје везе са локалним општинским властима да би спречили изградњу, не џамија или римокатоличких катедрала, него српских православних храмова и манастира.

Зашто сада, када је најављена градња џамије у Младеновцу, Патријаршија и њени представници ћуте и ништа не предузимају? Одговор на то питање врло је једноставан. Пре свега, као у случају државних власти, зато што су равнодушни према народу који им је поверен и уопште не брину о њему. Затим, зато што се налазе у клопци екуменизма, у коју су сами добровољно ушли, а то их спутава да се овом ругању српском православном народу супротставе, чак и кад би хтели.

Најзад, поставља се питање зашто о овоме нема јавне расправе на националном плану и зашто народ младеновачког краја нико не пита да ли такву грађевину жели у свом граду? Да ли то изазива узнемирење грађана и да ли би грађани, да су правилно обавештени, били сагласни са поновним оживљавањем кошмарних утисака из не тако далеке прошлости? У народном памћењу, тај кошмар је и даље присутан и оправдано изазива несмањену горчину. Да ли се иницијативом за изградњу џамије у Младеновцу вређа општенародно историјско сећање и да ли се тиме обезвређују жртве предака?

У сваком нормалном друштву питање од оволиког јавног значаја било би предмет расправе на најширој основи, не само у локалним органима него и у државној скупштини. Међутим, у контролисаним медијима о овоме влада потпуни мук, широка јавност је о овоме  необавештена, а на друштвеним мрежама процурела је тек по нека  штура вест, а званичници – који нису необавештени и о овоме већ све знају – склопили су вероватно уносне договоре са киме треба. Они се усрдно надају да неће бити таласања док све не буде изведено и посао завршен, провизије за сарадњу исплаћене, и док не буде прекасно да се ишта спречи. Зато мудро ћуте и подмукло раде свој нечасни посао.

Тема овог осврта трагично осликава пропадање једне земље без државе, територије без обележених граница и народа без воље и способности да се одупре силовању од стране домаћих злотвора и страних душмана. Упозорења Арчибалда Рајса од пре једног века пророчки погађају у срж српског усуда на начин како је само објективан странац то могао да примети и формулише.