Проф. Вишеслав Симић: ”Светиња” приватног власништва — САД и ”Косово”

„Мало је појава лицемерја у данашњем свету које не носе потпис Запада. Проф. Вишеслав Симић износи један еклатантан пример.

Веома је корисно потсетити се са колико пажње се САД односе према приватној својини—а то је главна сила која је извршила агресију на Србију, окупирала део њене територије, створила Протекторат Уједињених нација (како би себи дала барем некакву легалност), и која је најодговорнија за ”приватизацију” друштвене имовине на Косову и Метохији.

У САД, приватна својина је од самог насељавања била у сржи и средишту и политичког и економског система. Не само да су правила и односи у вези са приватном својином били најстроже дефинисани од настанка[1] те државе, већ се они и дан-данас потврђују и наглашавају.

Уз сво уобичајено законодавство у вези са приватном својином, и Други[2] и Четрнаести[3] амандмани Устава САД веома отворено и недвосмислено служе као њени стубови носачи и штитови, и то у толикој мери да савезни Устав, а и већина Устава савезних држава[4], дају Американцима директно право (које иде и до изазивања смрти у одбрани приватне својине) да организују грађанску милицију (Други амандман), да би је заједнички штитили, али и да то чине појединачно (14-ти амандман)—добијајући право да оружјем штите не само своју личну безбедност већ и своју приватну својину.

Једна од недавних одлука Врховног суда САД—из 2008, случај Дистрикта Колумбије (главни град САД) против Хелера—поновно потврђује гаранцију Другог амандмана који допушта не само поседовање ватреног оружја већ и његову употребу када је то неопходно, наглашавајући да је то фундаментално за заштиту приватне својине.[5] Врховни суд је тиме поништио закон Дистрикта Колумбије којим је на његовој територији било забрањено чак и поседовање пиштоља, а поново потврдио суштину Другог амандмана—повезаност поседовања пиштоља и заштите приватне својине.

Још једна, нама временски још ближа, одлука Врховног суда САД—из 2010, Мекдоналд против Града Чикага[6]—поништила је забрану Града Чикага на поседовање пиштоља било где на територији града. Врховни суд је пресудио да ”уређена слобода”[7], која је гарантована Уставом САД, подразумева право грађана да поседују и користе пиштоље како ради сопствене заштите од тираније државе, тако и ради заштите својих живота и приватне својине у својим домовима.

Неке ствари постају веома јасне када се упореде ове одлуке Врховног суда САД—судског огранка федералне власти САД (наравно, ове одлуке важе само на територији САД)—са понашањем запослених у извршном огранку федералне власти ван територије САД (нарочито узевши у обзир да су припадници оружаних снага САД такође запослени у извршном огранку федералне власти), нарочито на Косову и Метохији, где они не само да крше право приватне својине Срба, већ захтевају и њихово потпуно разоружање[8], чиме их лишавају и права и могућности да штите и своје животе и своју имовину.[9]

Још једно занимљиво поређење може бити направљено у вези са гаранцијама које грађанима САД обезбеђује такозвана Клаузула о заштити интелектуалне својине[10], којом се обезбеђује да појединачни грађанин добија не само признање да је допринео ”процесу науке и корисним уметностима”, већ и новчану надокнаду за то! Истовремено, на окупираном Косову и Метохији, службеници федералне власти САД[11] не само да Србима поништавају стваралачки чин и власништво над створеним, већ и могућност да убиру плодове како славе, тако и новчане зараде у вези са историјско-културолошким споменицима и наслеђем тог народа, чија је достигнућа УНЕСКО ставио на списак светске баштине. Истовремено, Американци то наслеђе и званично предају у руке једној нацији-уљезу, која, док их присваја[12], систематски их скрнави и уништава.[13]

Стање је слично и у случају клаузуле о Искреном Пословању, Привилегијама и Имунитетима[14], која се налази у Члану 4, Одељку 1, Устава САД, и која обавезује савезне државе да поштују имовину и правне привилегије грађана који су из других савезних држава. Као што је то било у Америци својевремено, тако је то и данас на Косову и Метохији, где су свакодневни проблеми преклапајућег суверенитета—што доводи до тога да је неопходно да се обезбеди иста заштита и да се гарантују иста она права која су гарантована грађанима САД још Уставом из 1787. (који је ратификован 1788.). Али, док су такозвани Очеви Oснивачи САД обезбедили да правно не може да дође до икакве дискриминације, савремени федерални радници извршне власти САД на Косову и Метохији чине све да више од свих дискриминишу Србе, нарочито у вези са власништвом над приватном својином.

Управо насупрот одлуци суда у случају Тумер против Витсела[15], где је подржан принцип САД да држава никако не интервенише све док ”није нанесена непоправљива штета”, на Косову и Метохији, радници федералне извршне власти САД чине све што могу да би онемогућили државу Србију и појединачне грађане Србије да располажу својом имовином на територији Протектората Уједињених нација.

Док америчка Клаузула о благонаклоном односу забрањује федералним властима на територији САД да онемогућавају приватном грађанину да се креће из једне савезне државе у другу како би зарађивао за живот и водио приватне послове било какве врсте, радници извршне власти САД на Косову и Метохији не само да крше ову клаузулу (с обзиром да је КиМ покрајина Србије, што је гарантовано потписом САД на резолуцији СБУН 1244), већ крше и глобално гарантовано људско право о слободи кретања.

А најупечатљивије кршење духа америчког Устава је постојање америчке војне базе Бондстил[16] на Косову и Метохији—Трећи амандман каже да ”војници неће бити, у време мира, осим када је и како је прописано законом, распоређени и запоседати ничију кућу и имовину без сагласности власника, а то неће радити ни у време рата, осим на начин прописан законом.” Ипак, потсетимо се, та база је саграђена без питања и одобрења за мање од три месеца након противправне агресије на Србију, на приватном земљишту српских сељака, чиме су бројне породице лишене не само управљања својом имовином већ и могућности да себи сопственим радом обезбеде опстанак и напредак.


[1] ”Уз уживање и безбедност имовине, сигурност поседовања и јединственост доказа о њеном поседовању су у истом присном збиру права. Због тога, опасни и намерни напади како на сигурност поседовања имовине тако и на јединственост доказа о њеном поседовању су злочини у нашем правном поретку.” – Вилсон, Џејмс; О природним правима појединаца; Лекција 2; Део 3.; Одељак 2. Злочини против приватне својине — Права појединаца; Библиотека харвардског правног факултета; Харвард, Масачусетс, САД; страница 378. — http://archive.org/stream/worksjameswilso00andrgoog/worksjameswilso00andrgoog_djvu.txt

[2] ”[…] ни пажљиво надгледана милиција, будући да је неопходна за безбедност слободне државе, као ни право грађана да поседују и носе оружје, неће бити ограничени.”

[3] ”Ниједна савезна држава не сме да донесе или спроведе закон који ограничава привилегије или имунитете грађана Сједињених Држава; нити икоја савезна држава сме да лиши било коју особу живота, слободе, или имовине, без прописаног законског процеса.”

[4] У време Америчке револуције (борбе за независност од Британије), Устави појединачних новонасталих држава (ранијих појединачних колонија) су јасно наглашавали да ”народ има право да носи оружје ради сопствене заштите и одбране државе.”

[5] http://www.law.cornell.edu/supct/html/07-290.ZS.html

[6] http://www.cga.ct.gov/2010/rpt/2010-R-0314.htm

[7] ”Слобода ограничена потребом за редом у друштву. ПАЖЊА: Концепт уређене слободе је био првобитни стандард који је коришћен да се утврди које провизије Закона о правима и слободама треба да буду подржане од стране савезних држава у смислу Клаузуле о прописаном процесу 14. амандмана. Данас се генерално сматра да 14. амандман обухвата све гаранције које се тичу генералног благонаклоног приступа грађанима од стране државе, а које су садржане, или произилазе из Закона о правима и слободама, а не само из малобројне групе провизија које су неопходне за уређену слободу.” — http://dictionary.findlaw.com/definition/ordered-liberty.html

[8] ”[…] директор Америчког савета за Косово, Џим Џатрас, ми је рекао следеће о томе како се етничко чишћење спроводи на Косову: Када Албанци у неком селу посумњају да неки Србин поседује оружје, они баце запаљиву бомбу на његову кућу. Онда позову полицију или КФОР да дођу и истраже злочин. Углавном, КФОР дође и стави лисице на руке Срба који живе у тој кући док им претражује згариште не би ли нашао оружје. Ако нађе оружје, оно бива конфисковано а Срби буду ослобођени. Тако Албанци онда знају да је та породица разоружана, и да је тада безбедно да је нападну и униште до краја […]” — Горин, Џулија; Шест до осам КФОР-ових тенкова у Србиновој башти; 23. октобар 2013; Republican Riot—Saying it, so you don’t have to — http://www.juliagorin.com/wordpress/?p=748

[9] ”Миомирови дневнички записи кажу да када је српска кућа нападнута или оштећена експлозијом, КФОР би дошао и претресао оштећену кућу. То је постала свакодневица […] КФОР је стално притварао Србе из Црнице, након што би им претресао куће. Један амерички официр КФОР-а је признао једном Србину да КФОР долази после пријаве од стране суседа Албанаца из истог села, који оптужују Србе за кршење закона. 22. јула 1999, две ручне бомбе су бачене у двориште Милорада Симића. Једна је експодирала а другу је уклонио КФОР. Убрзо након тога, КФОР је претресао куће двојице Срба, Светислава и Миливоја Спасића. КФОР им је оштетио имовину и приморао чланове њихових породица, укључујући и петоро деце, доби од три месеца до четири године, да чекају ван својих кућа од 2 до 4 ноћу, док је КФОР вршио претрес, тражећи оружје […]” — Хенри, Исолт; Дневник Миомира Савића; Скривање геноцида на Косову; Амерички Савет за Косово; Вашингтон; 2007; страница 15.

[10] То је наведено у Члану 1 америчког Устава, као тачно одређене моћи Конгреса, чиме му је дато право да ”унапређује раст наука и корисних уметности тако што ће, на одређено време, обезбедити ствараоцима и проналазачима ексклузивно право на њихова дела и открића.”

[11] ”Верујем да је ово Косово, које смо ми створили 1999. године, и које је независно од 2008, да је оно, на неки начин, прилика за вас да изградите нови идентитет, ново наслеђе, нову културу, у коју ће бити уткане све различите нити од којих се састоји историја и народи ове велике земље.” — речи америчког амбасадора Кристофера Дела у Призрену, у Метохији, 17. новембра 2011, током пријема поводом Пројекта очувања културног наслеђа — http://pristina.usembassy.gov/ambasadors_remarks_cultural_heritage_projects_prizren.html

[12] http://www.zeriyt.com/orthodox-monasteries-in-kosova-are-albanian-heritage-t87593.0.html

[13] Распето Косово – Уништене и оскрнављене српске православне цркве на Косову и Метохији — http://www.rastko.rs/kosovo/crucified/

[14] ”Пуно поверење и признање ће бити обезбеђено свакој савезној држави од сваке савезне државе у смислу њених правних аката, записа и судских одлука.” — Члан 4., Део 1.; Устав САД.

[15] http://supreme.justia.com/cases/federal/us/334/385/

[16] То је део америчке стратегије ”лотосових листова”, како ју је описао тадашњи амерички секретар одбране, Доналд Рамсфелд, објашњавајући успостављање мањих и посвуда распрострањених америчких база широм света — Види: Луц, Кетрин (уредник); Империјине базе: Глобална борба против америчких војних испостава; Плутон издавачка кућа; Лондон; 2009. 

Операција ЈВуО за спасавања Савезничких пилота „Халијард“ у лето 1944.

У лето 1944. године, Југословенска војска у Отаџбини је у централној Србији сакупила и омогућила безбедну евакуацију преко 500 оборених Савезничких пилота. Позната као Операција Халијард, ова спасоносна мисија је деценијама била прикривана у настојању да се не иритирају југословенске комунистичке власти. Од тада је о тој мисији изашла на светлост дана велика количина нових података. Овај кратки филм је од посебног значаја зато што садржи снимљена сећања задњих живих учесника. Филм је на енглеском, са српским титловима.

др Владимир Димитријевић: Геноцид над Србима

У предавању одржаном 26. маја, 2019, у манастиру Сланци, др. Димитријевић износи чињенице о затирању српског народа које сваки Србин треба да зна. Да би добили свеобухватну слику по овом питању, одмах после гледања овог важног предавања препоручујемо читање текста проф. Слободана Антонића, „Токсични југославизам или – зашто су код Срба југословенство и југоносталгија израженији него код других екс-ју народа?!

Предавање „Геноцид над Србима“ у манастиру Сланци, 26. 05. 2019.

„Цетињски Вјесник“ о идентитету Црне Горе када је 1910. проглашена краљевина

Ради се о историјском документу од изузетног значаја, који одражава историјску свест црногорског народа и њеног владара приликом свечаног проглашења краљевине 1910. године, где се недвосмислено указује на идентитетску припадност државе Црне Горе и њеног народа.

Амблематична догодовштина која најбоље приказује империјални презир према данашњој карикатури некадашње Црне Горе био је нечувени инцидент који се одиграо на састанку НАТО пакта у Бриселу, 25. маја, 2017. Тада је председник Трумп, каубојски закорачивши у просторију где су га чекали окупљени вазали, са свога пута грубо одгурнуо црногорског премијера Душка Марковића. Неусуђујући се ни да буде увређен, крпа-премијер Марковић понизно је изјавио да му је, напротив, задовољство што га је пред камерама одгурнула тако узвишена личност, љигаво додавши да му је заправо мило што је то комично понижење „ставило Црну Гору на мапу.“ Патуљасти државник данашње Црне Горе, мало касније на истом састанку, несумњиво је био још одушевљенији када га је Трамп назвао “a whiny punk bitch,” или „цмиздрећа кучка.“ Уствари, „протува“ би можда било бољи израз, али о тачном преводу боље нека расправљају лингвисти.

Невероватни контраст између праве Црне Горе и њене данашње државе-сукцесора, плачевне НАТО творевине радикално преиначеног идентитета, ништа не одражава боље од насловне стране „Цетињског Вјесника“ од 15. августа 1910. године, у време проглашења Црне Горе за краљевину. 

Continue reading „„Цетињски Вјесник“ о идентитету Црне Горе када је 1910. проглашена краљевина“

25. и 27. МАРТ 1941: Да ли је требало потписати или одбацити пакт са Хитлером?

Разматрања која следе односе се на значај и међусобни однос два судбоносна датума који су у великој мери одредили новију српску историју, 25. и 27 март 1941. године, из пера др Слободана М. Драшковића, генералног секретара и једног од суоснивача, поред Слободана Јовановића и других истакнутих српских интелектуалца, предратног «Српског културног клуба.» Овај осврт на 25. и 27. март, чија се годишњица приближава, објављен је 1947. године као саставни део шире студије др. Драшковића, «Српски народ и српска политика.» Становиште др Драшковића односи се на данашњи тренутак у подједнакој мери као на стање у марту 1941.

У ствари, проблем није тако прост. Хвалити 27. март зато што је тога дана дошло до изражаја на један јако експлозиван начин народно расположење, а при том не водити рачуна о последицама које је такав један потез произвео, није мудро. Али је исто тако недржавнички посматрати проблем само са гледишта тренутне ситуације, не водећи рачуна о основним схватањима и погледима народним, о ономе шта и како народ стварно осећа. Јер, ако постоје извесно битни и вечни принципи унутрашње и спољне политике који важе увек и свуда, то још не значи да је могуће конструисати неку политику која би била добра уопште, in abstracto, него је потребно узети у обзир све посебне одлике и све посебне моменте живота и положаја једног народа. Тек на основу свега тога, може се рећи да ли је једна политика добра или рђава.

Continue reading „25. и 27. МАРТ 1941: Да ли је требало потписати или одбацити пакт са Хитлером?“

Проф. др Вишеслав Симић: Предлози за пут изласка из државне политичке кризе у Србији

Обустава контакта са ЕУ до успостављања односа равноправности учесника.

Да се НАТО представници удаље из Војске РС и свих институција РС, а да Држава испуни све обавезе према Ратним Ветеранима ВРС, и ода им јавну почаст.

Полицији и службама безбедности осигурати улогу заштитиника Народа и Државе а не слугу појединаца и гарантора издаје.

Прекид контакта са албанским криминалцима да би Албанци одабрали достојне преговараче са државом Србијом и Српским Народом.

Објава Јавног Дуга РС, и потписника Задуживања у име Народа и Државе.

Continue reading „Проф. др Вишеслав Симић: Предлози за пут изласка из државне политичке кризе у Србији“

Video: The ethnic cleansing of Krajina Serbs, 1995

The apparent inability of many Serbs to learn from their history caused it to repeat itself in August of 1995. The political background of the expulsion of a quarter of a million Krajina Serbs by the Croats, with generous tactical and logistical assistance of „retired“ US military personnel who were lent for the purpose, will remain controversial for some time, or at least until all the files are unsealed. But the human consequences are plain to see in this video. Of equal importance, the forced relocation by the Croats of a major segment of the Serbian nation from their ancestral homeland demonstrates that the unpunished genocide in Croatia during World War II was merely interrupted for several decades. It continued and was practically completed at the close of the twentieth century.