др Слободан Драшковић: Питање програма

„Сваки Србин има да ради за Србију, а Србија има да се стара о сваком Србину.“

Разматрања др. Слободана Драшковића о српском националном програму која следе изнета су у ауторовим писмима упућеним Слободану Јовановићу у првим послератним годинама (1947.) и у извесној мери носе печат времена у којем су настала. Међутим, суштина изложених мисли односи се подједнако и на стање у којем се српски народ налази данас.

____________________________

Што се тиче програма, пре свега, сви програми углавном личе једни на друге и, апстрактно говорећи, у свима има лепих и симпатичних тачака. А шта који програм стварно значи, то зависи од стварних побуда и погледа оних који програм састављају и који га остварују.  Друго, посебни партијски програми могу доћи у обзир само ако постоји национални програм, који обележава оно што је неоспорно, целом народу заједничко. Код нас, међутим, то је, услед југословенства, изгубљено, и зато сматрам да један српски политички програм данас мора да садржи и оно што је најактуелније и оно што је велика историјска линија народног и националног стремљења.

Из свега изложеног, сматрам да јасно произилази програм који би изгледао овако:

1.       Држава и територија. – С обзиром на свој геополитички положај и на потребу једног стабилног међународног поретка, као и с обзиром на жртве и напоре за стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године и борбу за ослобођење целе територије Југославије у овом рату – Срби су вољни да образују заједничку државу са Хрватима и Словенцима. Срби су такође вољни да прихвате свако друго решење, које би се показало као међународна потреба за обезбеђење независности Балкана и које би обезбеђивало основне српске интересе.

Continue reading „др Слободан Драшковић: Питање програма“

проф. Вишеслав Симић: Виђења злоупотребе Правде: Суд за злочине у Југославији као оруђе сејања будућих сукоба

Сажетак: Хашки Суд[1] за злочине у бившој Југославији је проглашен од стране својих оснивача и управника за велики успех, и за понос напора такозване међународне заједнице да се казне злочинци, и да се обезбеди правда за жртве. Ипак, његови сумњиви поступци, у вези са којима има и превише неодговорених питања, као и зебњи у вези са исходима суђења, доводе до виђења Суда широм Балкана као неправедног, једностраног и пристрасног, и већ су коришћена у тамошњем политичком говору за националну и верску мобилизацију, како би се те популације организовале и припремиле за сукоб са супротстављеним нацијама и верским заједницама. Овај текст покушава да прикаже барем нека од таквих виђења.

Кључне речи: МКТЈ, Хаг, Кривични трибунал Уједињених нација, Југославија

Виђења злоупотребе Правде: Суд за злочине у Југославији као оруђе сејања[2] будућих сукоба

Увод

,,Нико срећан и нико довољан,

нико миран и нико спокојан.”[3]

Наведени стихови великог српског песника из 19-ог века, црквеног владике и сувереног владара теократске државе Црне Горе и Брда, Петра Петровића Његоша, могли би да најсажетије опишу исход рада Хашког суда, онако како га виде народи проистекли из бивше Југославије, а нарочито Срби и Хрвати. Стихови се, такође, могу искористити и да укажу на недораслости тужилачког тима Суда с обзиром да се умало није догодило да покојни песник добије позив за сведочење од тужитељке Катрине Густафсон због свог величанственог дела, написаног скоро 150 година[4] пре него што је грађански рат, који је похарао Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, уопште започео (InSerbia Today, 2014).

Упркос страхота које су биле предмет суђења, овакви излети званичника Суда у доказивању личне посвећености борби за правду су почесто доносили и веома неопходне тренутке комичног олакшања током процеса, али, истовремено, тиме учвршћивали и уверење о дилентантизму Суда, забављајући бивше југословенске држављане бројним циркуса достојнијих испада особља Трибунала, попут уживо преношеног позива ,,очевицу” наводних злочина, приписаних председнику Србије, Слободану Милошевићу, након чега је слепа особа уведена у судницу да сведочи. ,,Очевидац” је током сведочења признао да не само да ништа није видео, већ да је и то, о чему је говорио под заклетвом, чуо из треће, па чак и четврте руке, током сеоских препричавања на Косову и Метохији.

Continue reading „проф. Вишеслав Симић: Виђења злоупотребе Правде: Суд за злочине у Југославији као оруђе сејања будућих сукоба“

Бранко Драгаш: Струком и поштењем до васкрса

Бранко Драгаш је истакнути српски економиста и пословни човек који се нерадо налази у жижи јавне пажње. На темељу свог вишедеценијског искуства у разним гранама привреде, он има драгоцене увиде и предлоге да саопшти српској јавности. Међу првима од јавних личности он је запазио и неуморно истиче потенцијално драгоцену улогу вишемилионске дијаспоре за „васкрс државе српске,“ да се потсетимо на језгровиту формулу коју је Стојан Новаковић пре нешто више од једног века употребио у наслову своје знамените студије. Топло препоручујемо разматрања г. Драгаша, која су суштински исправна мада нам неки од његових авангарднијих предлога као, на пример, парламент који би се састојао од свих грађана, не делују практично изводљиво у овом тренутку.

Бранко Драгаш: Смернице за опоравак болесне привреде и болесне државе

др. Слободан М. Драшковић: Српска демократија

Слободан М. Драшковић (1910 – 1982), син познатог српског политичара Милорада Драшковића (убијеног од стране комуниста 1921. године), школовао се у Београду и у Минхену, где је и докторирао. Пре Другог светског рата, на Београдском универзитету је предавао економију и социологију. Уз Слободана Јовановића и Драгишу Васића, био је у руководству Српског културног клуба (његов генерални секретар). Рат је провео у заробљеништву, а по његовом завршетку одлази у Сједињене Америчке Државе, где се све до смрти бавио публицистичким и политичким радом. У емиграцији је основао Српски културни клуб „Свети Сава” и покренуо лист „Српска борба“. Написао је мноштво радова и књига. Текст који следи је један његов мање познати чланак, објављен у београдском часопису Нова Србадија почетком 1941. године.

О мало коме периоду наше историје влада тако неподељено и тако повољно мишљење као о оном времену од 1903. до светског рата, које се назива добом „предратне Србије” или „Србије краља Петра”. То је мишљење потпуно схватљиво кад се има на уму шта је све Србија постигла за тих 11 немирних, грозничавих, у сталној животној опасности проведених, ратом оптерећених година. Више пута је лепо и изразито описан и тумачен тај наш чудесни преображај када смо такорећи преко ноћ од једне мале државице, изгубљене негде у мраку Балкана, тог вечитог „огњишта рата” – државице чији се живот сводио на њене сталне државне ударе, „дворске револуције”, личне режиме, октроисане уставе и крваво угушиване побуне опозиције, државице, која је у очима иностранства била нешто између оперете и балканске тираније – постали једна снажна и крепка напредна демократска држава, која кипи снагом и полетом, растрже се на сто страна, уређује политички живот, води националну пропаганду у неослобођеним крајевима, спрема се за рат, шири просвету, подиже привреду, унапређује науку и уметност, свуда стиже и све може. Јесте се често радило задихано, брзо, са недовољно претходног знања и искуства, али је полет био такав, тако дубок и истрајан, да је изгледало да за нас нерешивих проблема нема. И стварно сав тај неизмеран посао за који се не би веровало да га могу свршити и неколико генерација, свршен је добро, солидно и сигурно. То нису ни у политици, ни у науци, ни у уметности, ни у привреди, ни у просвети, била муцања културних буквараца, него зреле, изванредно мудре и свесне речи једног народа који је потпуно нашао себе, који свој пут зна, који је свестан својих права и своје мисије, и кога никаква сила на свету не може да заустави и да спречи у остварењу идеала. Имали смо државнике и дипломате који су били способни да воде и српску и балканску и европску политику. Имали смо просветне раднике који су били дорасли изванредним задацима времена и који су духовно припремили генерације за натчовечанске напоре које су имали да издрже. Имали смо националне револуционаре и мисионаре какви се рађају у највећим државама света онда када стварају своје империје. Имали смо научнике и уметнике који су у страном свету свраћали на себе пажњу. Имали смо привреду и привреднике који су издржали и победоносно завршили трговински рат са Аустро – Угарском 1906 –1910. године.

Continue reading „др. Слободан М. Драшковић: Српска демократија“

Проф. др Вишеслав Симић: Велики наук за наше младе – Неће им помоћи ни латиница, ни одрођивање, ни заборав – све док су номинално Срби, на списку су за покољ

Када сам радио као иследник на случају помора и мучеништва Срба у хрватско-муслиманском логору Челебићи, прикупљали смо доказе и сведочења преживелих – углавном једноставан свет, добродушан и напаћен, али не превише школован, и већ увелико одрођен и полатиничен – кад су потписивали исказе, скоро сви су се потписивали латиницом, а кад су сведочили, многи су рекли да су их мучили и неке од њих убили, рецимо, на 7. јануар или на 27. јануар, и то тако, у пролазу.

Кад бих их питао зашто баш на те дане, слегали су раменима, а моје колеге иследници (један Француз и један Норвежанин – дивни, племенити људи) су ме питали: Зашто их прекидаш? Касније сам им указивао управо на то: да је то било ритуално, сатанистичко убијање и мучење – баш на свете дане, на дане Бога и Његових Светитеља. Онда су се сложили да се и то дода у сведочанства – да се укаже на злочин мржње и на додатну злочиначку намеру.

А ови јадници, мученици су тек тада схватали да их ни латиница, ни заборав Србства није спасао – мора се семе затрти! И то је велики наук за наше младе – да им неће помоћи ни латиница (коју треба да знају, и да је користе кад је потребно!), ни одрођивање, ни заборав – све док су номинално Срби, на списку су за покољ.

Једини спас је у јачању, освешћивању и окупљању, а најгори бег од те судбине је кукавичко малодушно и душегубно покрштавање или преобраћање у непријатељске вере, јер томе следи не само саучесништво у истребљењу издате сабраће, већ обавезно далеко надмашивање изворних непријатеља у томе. Није наш мудри народ безвезно указао: Турчину руке крваве до лаката. Потурици руке крваве до рамена!

Часлав Д. Копривица и Јелена Г. Пономарјова: Косово и Метохија 1999–2019: историјски континуитет једне антисрпске агресије

  1. Одавно зацртани рат

У социјалистичкој Југославији је још крајем седамдесетих година на „повјерљивим“ састанцима запослених у државним органима као примјер „антијугословенског дјеловања“ био представљан превод документа, за који се тврдило да потиче о ЦИА, према којем је хипотетички сценарио почетка сукоба између НАТО у Варшавског уговора било избијање побуне косовских Албанаца против Југославије, што би изазвало интервенцију НАТО и уништење СФРЈ. Фебруара 1993. тек на дужност ступили предсједник САД Вилијам Клинтон је, на изненађење српске јавности, изјавио да „ако Срби крену на Косово – Америка ће интервенисати“,[1] чиме је поновио пријетњу из Божићног демарша владе Буша старијег.[2] У том тренутку нема никаквих назнака икаквих сукоба на Косову и Метохији, осим што су Албанци бојкотовали српску власт, створивши неформалне, паралелне, у пракси недјелотворне „органе власти“.

Крајем 1995. недовољно упућенима је могло изгледати да су ратови на подручју бивше Југославије завршени, будући да је у августу петогодишње постојање Републике Српске Крајине, настале контрасецесијом Срба од сецесионистичке Републике Хрватске, која се противправно одвајала од Југославије, окончано хрватском агресијом, као што је и рат у Босни и Херцеговини новембра 1995. завршен Дејтонском мировном конференцијом. У оба случаја предсједник Србије Слободан Милошевић одиграо је одлучујућу улогу у постизању новог фактичког стања, махом на штету Срба – у Хрватској тајним договором са хрватским властима о изручењу РСК, што је довело до изгона 250000 Срба из РСК (уз хиљаде убијених српских цивила и војника), а у Босни и Херцеговини на преговорима у Дејтону – не најсавјеснијим заступањем интереса Републике Српске, настале контрасецесијом од сецесије Босне и Херцеговине од Југославије, нелегалне према одредбама тада важећег устава предратне Босне и Херцеговине. То је имало за посљедицу предају великих дијелова српске територије муслиманско-хрватским властима, укидање у рату настале, прослављене Војске Републике Српске (ВРС) и војну окупацију територију Републике Српске од стране „мировних снага“, састављених махом од армија земаља НАТО, умјесто да су мировњаци били постављени само на линији разграничења између ње и „Федерације Босне и Херцеговине“, како се звао несрпски остатак у Дејтону изразито конфедерално уређене послијератне Босне и Херцеговине.

Continue reading „Часлав Д. Копривица и Јелена Г. Пономарјова: Косово и Метохија 1999–2019: историјски континуитет једне антисрпске агресије“

Представљање књиге др. Часлава Копривице „Српски пут“



Институту Арчибалд Рајс је част и задовољство да пренесе представљање нове књиге др. Часлава Копривице „Српски пут“ и, поред ауторовог, излагања
три изузетна српска научна радника светског формата, проф. Милана Брдара, проф. Мила Ломпара и проф. Милоша Ковића.

Дуги рат Запада против Србије и парадокс историје Југославије

То да су Операције обмана мало познате или јавно расправљане је знак њиховог успеха. Иако тајне операције често производе спектакуларне резултате, један од њихових основних особина је да порекло догађаја остане тајна – да историјске заслуге или кривица падну на невине, на људе који делују самостално, или још боље, на пуке случајности. Сама чињеница да је познато да је тајна операција покренута од стране обавештајне агенције, обележава је као значајан неуспех. Од „Очајних превара, Британске тајне операције у Сједињеним Америчким Државама 1939– 1944“,Томас Е. Мал.

Дуги рат Запада против Србије је највећа превара у историји Другог светског рата и огромна међународна послератна отворена завера Велике Британије, Ватикана, Сједињених америчких држава, Немачке и остатка Запада да прикрије највећи дивљачки геноцид у савременој историји. Пројекат толико важан да га је сам Винстон Черчил започео и лично надзирао његов рад.

Ко контролише прошлост контролише будућност, ко контролише садашњост контролише прошлост– Џорџ Орвел, аутор „Животињске фарме“ и „1984“.

Као што нас је Џорџ Орвел саветовао, онај ко контролише будућност контролише прошлост, ко контролише садашњост контролише прошлост. У савременом добу прошлост ниједне земљеније била више контролисана, осмишљавана и пропагирана као што је била прошлост Југославије и Србије. Прихваћена историја Југославије је творевина Британаца, и владиних и институционалних аутора, као и њихових титоистичких савезника у Југославији. Непосредни циљеви ове лажне историје били су јасни – мрачна и прикривена историја Римокатоличке цркве која је подстакла српски холокауст, у којем је убијено између 700.000 до 1.000.000 Срба, Јевреја и Рома на најгнуснији начин икада забележен. Овај број жртава не укључују више стотине хиљада Срба убијених у грађанском рату који су подстакли Британци, а који је служио као механизам за прикривање српског холокауста. Крајњи циљеви лажне историје били су да се сачува Римокатоличка црква за Хладни рат, рат који су Британци планирали раније док се Други светски рат одвијао.

Continue reading „Дуги рат Запада против Србије и парадокс историје Југославије“

„ОСЛОБАЂАЊЕ“ СРБИЈЕ И СРБА

Савезничко бомбардовање на Васкрс, највећи хришћански празник, 16. априла 1944. године, било је посебно жестоко. У бомбардовањима Београда живот је изгубило око две хиљаде, а рањено је било више од пет хиљада мушкараца, жена, деце и стараца. Бомбе су бацале „летеће тврђаве“ Бе17, и четворомоторни бомбардери „либерејтерс“ („ослободиоци“). Подсећамо – ови „ослободиоци“ су тада, између многих „војних“ циљева, као што су Каленићева и Бајлонијева пијаца, разорили прво београдско породилиште у Крунској улици, и убили неколико породиља са тек рођеним бебама.

Continue reading „„ОСЛОБАЂАЊЕ“ СРБИЈЕ И СРБА“