Мене, мене, текел, уфарсин

„Измјерен си на мерила, и нашао си се лак.“ (Дан. 24 – 27) Знаци се гомилају, а искусно политичко око их непогрешиво препознаје, да тиранији откуцавају последњи часови. Па ипак, разлози за славље нису многобројни. У земљи нема ниједне организоване политичке снаге која би тиранину могла стати на пут, отети му противзаконито уграбљену власт и … Read more

Београдска рација, 2021.

Идиотизам пропадајућег режима је 1.априла био окачен на најистакнутијем месту, да га сви виде и да му се смеју. Хапшење и јавно малтретирање петоро стручних и речитих критичара режимске корона политике (и овде), под бесмисленим изговором да савесним упозорењима упућиваним јавности шире „лажне вести и панику“ – ваљда међу већ одраније примитивном режимском пропагандом распамећеним … Read more

Havana, децембар 1958

De mortuis nihil nisi bene Већ расточену и распамећену земљу сада потреса нови скандал, или тачније нова врста скандала, што по својој гнусоби превазилази све претходне. До недавно, општи именитељ безбројних афера била су углавном стандардна непочинства материјалне природе која карактеришу сваку безакону тиранију, а то су безгранична похлепа и презир према реду и законитости. … Read more

Да ли је ово последње поколење?

Српска деца су још увек бриљантна и добијају престижне награде на захтевним такмичењима широм света. Али тренд није тако повољан као што би се на површан поглед чинило. Загађена друштвена атмосфера у којој нова поколења стасавају, што се одражава негативно и на душе старијих и отпорнијих, посебно погађа млађе и осетљивије и  штети њиховом нормалном … Read more

Кретенизација и брутализација Србије

Сваки би тиранин пожелео да има оволико неспособне душмане, који га годинама неуморно и безуспешно прате и вребају, омогућавајући му тиме да се као жртва пренемаже без да му је зафалила длака на глави. Ипак визуелни врхунац нападног излуђивања српског народа и свеобухватног психолошког рата који одметници против њега воде, догодио се 6. марта ове … Read more

Зашто сви аларми не звоне на узбуну поводом љигавих изјава патријарха Порфирија о Косову?

Политички аналфабетизам српске јавности је безобалан. Све се претежно тумачи у маниру „шта је баби мило, то јој се и снило“. Најсвежији пример тога је нерегистровање дубоко забрињавајућих изјава новоизабраног патријарха Порфирија о Косову. Понегде, где су ти и други упитни Порфиријеви ставови били критички прокоментарисани, поједини болећиви читаоци јављали су се са невештим приговором, … Read more

Српски „Профили храбрих“: настаје ли српско пролеће?

Ако би се судило по понашању неколико ласта, одговор би могао да буде: Да. Пре него што је предубоко зашао у политику, амерички председник Џон Кенеди је објавио једну запажену књигу, „Профили храбрих,“ за коју му је додељена Пулицерова награда. У тој историјској студији, Кенеди описује пример осморице америчких јавних радника који су, у тренуцима … Read more

Прави смисао филмске приче која је у центру пажње

Сензационални српски филм „Дара из Јасеноваца“ тренутно је у центру пажње, и то из више оправданих разлога. Филм није сензационалан, или бар не би требало да буде – на почетку то ваља истаћи – по својој теми, зато што би Србима и свету откривао неку суштинску новину у вези са хрватским концентрационим логором Јасеновац и … Read more

Београдска Патријаршија се и даље чврсто држи странпутице

Ако ћемо искрено, новопостављеном поглавару Српске православне цркве Порфирију од срца се није обрадовао нико. Уместо тихе, благословене радости што је у смутним временима Црква најзад добила свога кормилара, његово проглашење прати осећај изразите и непатворене мучнине. Једна унутрашње већ увелико гњила и дисфункционална установа – по губитку свих компаса и осећања за меру она се опасно приближава не само предреформацијском већ и тренутном стању „сестринске“ организације у Ватикану – уместо да зрело сагледа разлоге за своју разграђеност и губитак живог додира са паством којој би требало да служи, српска Црква је подлегла спољним притисцима. За главног лекара својих многобројних недуга изабрала је човека који је свим тим болестима и сам тешко заражен. А то значи само једну ствар: осим ако се не би догодило големо чудо, од скорог опоравка Српске Патријаршије нема ништа.

Митрополит Порфирије није помиритељ, ујединитељ или излечитељ, већ је у оквиру патријаршиског система, где је савршено прилагођен и плива као риба у води, ноторно контроверзни клирик, пандан многобројним „контроверзним бизнисменима“ из световног домена, средине која данашњим црквеним функционерима није нимало страна. Анализа видљивих последица Порфиријеве досадашње делатности говори све о њему и његовој подобности. На пасторалном плану, његови резултати су ништавни или неоспорно штетни. Да наведемо само два момента.

Од како је 2008. године био постављен да председава Саветом Републичке радиодифузне агенције (државним телом за надгледање садржаја радио и телевизијских емисија) количина душегубног смећа коме је становништво Србије непрекидно изложено вишеструко се увећала, а отров којим је тај отпад прожет постао је још малигнији. Порфиријев самооправдавајући изговор, да је био тек један од више чланова те агенције и да зато није могао да постигне много, за једног доктора теологије делује крајње неозбиљно. Он је увек могао да учини исто што би на том месту урадила свака часна особа, а то је да поднесе оставку у ситуацији где му није било могуће достојно представљати Цркву, уместо да је својим чином и присуством компромитује.

А када је 2014. године био послат да преузме митрополију  Загребачко-љубљанску, на свом устоличењу одржао је поражавајућу и  бљутаву беседу, заогрнуту псеудохришћанским фразама, у погубном српском стилу додворивања и незамерања непријатељима који су га тамо окруживали. Од екуменизма, апотеозе лажног братства, „помирења“ и „суживота“ са непокајаним душманима, па надаље, он у својој приступној речи није пропустио да озвучи ниједну крупнију политички коректну баналност. Како је тада говорио, тако је на својој загребачкој катедри потом и радио. Тако ће засигурно и наставити да ради, само сада са спољашњим изгледом патријаршијског ауторитета и у неупоредиво ширем обиму.

По свему судећи, посао у видео направама прекривеној крипти храма св. Саве 18. фебруара одрађен је муњевитом брзином, у рекордно кратком року, без чак и про форма привида саборног промишљања. Таква процедура неодољиво сугерише  сценарио који је унапред био познат свима и коме су се сви добровољно потчинили. У кварној  „симфонији“ какву је под видом ове жалосне пародије византијског праобраза тим чином Србија добила, Порфирије ће, као црквена компонента, одиграти улогу одговарајућег и ефикасног садејственика своме подједнако несретном колеги из политичке сфере.

Главни задатак обојице јасно је зацртан. То је предаја и аминовање предаје Косова. И један и други доведени су и постављени, имајући у виду посебне склоности и карактерне мане свакога од њих, да би се уклопили на обављању тог примордијалног, нечасног задатка. Порфирије је зналачки изабран (не од колега епископа наравно, а свакако још мање од Светога духа) да би том скандалу дао једну вишу форму и ноту. Али не на вулгаран начин – јавно га благосиљајући, што би се вратило као бумеранг, него суптилније, тако што ће — демобилисањем Светосавске цркве да скандал не анатемише и да му се не супротстави — скандал цинично прећутати да би га  затим језуитском казуистиком покварено изгладио.

Осамнаести фебруар је тужан дан у повести помесне српске Цркве и српске државности, до неба хваљене од стране отпадника на лицемерној комеморацији од пре само неколико дана. Коцкице се склапају и долазе на своје место за коначно и приближно истовремено дириговано разарање Државе и Цркве. Попут две куле у Њујорку, обе древне грађевине миниране су од врха до дна и све што се сада чека је притисак дугмета на даљинском управљачу.

 

 

Горки плодови масовног егоизма и незнања

Срљање у Европску Унију (настрану питање колико је пријем у ту реинкарнацију бившег СССР-а икада био реалан или пожељан) сада је, хвала Богу, нешто што подржава све мањи део становништва Србије. Али било је периода када је некритичка тежња да се пошто-пото, буквално по било коју цену, уђе у тај наднационални конгломерат овладала значајном већином. … Read more