Мене, мене, текел, уфарсин

„Измјерен си на мерила, и нашао си се лак.“ (Дан. 24 – 27) Знаци се гомилају, а искусно политичко око их непогрешиво препознаје, да тиранији откуцавају последњи часови. Па ипак, разлози за славље нису многобројни. У земљи нема ниједне организоване политичке снаге која би тиранину могла стати на пут, отети му противзаконито уграбљену власт и пресумерити ток догађаја. Непомјаника који унесрећени и унезверени народ већ годинама вара, кињи и мрцвари, спремају се да скину они који су га довели и поставили, и да га замене другим од кога очекују да њиховим циљевима још ефикасније послужи. У тој представи коју, као што је већ деценијама случај, режирају службе страних сила преко својих локалних агентура, ојађеном и обезнањеном народу биће опет додељена улога пуког посматрача, а појединима као и у претходним сличним перформансима чак и почаст статиста, али никако делотворног фактора чија ће осећања, интереси и жеље бити уважени.

Народ који својим колективним критеријумом, или замрлом природном интуицијом, ако се баш хоће, није способан да донесе ни једну исправну политичку оцену, није дорастао да игра главну улогу у збивањима од којих његова даљња судбина зависи. Тако би рекли објективни политички посматрачи, а теолози и моралисти не само да би се са тиме сложили већ би суштину ствари засигурно још тежим речима описали. Али ни њихова дијагноза не би се значајно удаљила од окоснице коју смо мање драматичним речима управо поставили. Неуобичајени предлог председника Рузвелта у вези са једним суседним народом (или „народићем,“ како их је велики Дучић радије именовао), у злочину огрезлом, да би га требало ставити под старатељство, потресним обртом сада се чини готово примереним и спроводи се у случају српскога. Али не због пада у понор злочинства, него због утонућа у вртлог тешко излечиве слуђености.

Зато је нереално претерано се одушевљавати спорадичним комешањима, и тумачити их као припрему и увод у преокрет који би могао бити од користи за народ као заједницу и његову државу. Чињеница која такве фантазије руши је то да ни једне организоване политичке снаге, са јасним циљевима формулисаним са српског становишта, нема. Са изузетком појединаца изузетног моралног и интелектуалног калибра, несумњиво искрено забринутих стањем свога народа и државе, али који су раштркани, неповезани, ван додира са критичном масом и без могућности да је покрену, и наравно изузимајући политички безначајна гунђања на приватним скуповима и у кафићима, отровни статус кво (који се састоји из тренутног тиранина и његових системских критичара и супарника) нема ефектне конкуренције или угрожавајућег изазова. Стручно изабрани и изванредно распоређени локални глумци на јавној бини играју додељене им улоге и рецитују своје научене дијалоге у позоришном комаду који нити је писан нити режиран у Србији.

Све опције су под контролом и покривене су. У припреми није промена него ротација. Марионетски кадар који је народ отерао са јулских демонстрација, у кратком периоду док су биле заиста спонтане, безобразно и осионо и даље полаже право на свој део јавног простора као одскочну даску за даљње операције, по налогу и са подршком страних контролора. За то добијају интензивну артиљериску подршку преко свих расположивих средстава, домаћих и иностраних. Циљ није рушење система тираније, него тиранина, да би могао бити замењен згоднијом, ефикаснијом и мање дискредитованом фигуром, а све у служби програма који није српски. Само политички неписмени то нису способни да виде и деле се на таборе „ових“ или „оних,“ као да између њих има разлике у моралном профилу или преузетим политичким обавезама.

Једна готово комична илустрација ове преваре је испрва дискретно, а сада све учесталије и агресивније коришћење, преко целог спектра „опозиционих“ медијских гласила, апсурдних навода са очигледно лажне интернет презентације „америчке обавештајне заједнице“. На том аматерски конципираном сајту текстови који се односе на прилике у Србији писани су у стилу острашћених политичких памфлета, а не озбиљних обавештајних процена, и то их већ довољно одаје. Главна намена ове невеште лакрдије, ветар у леђа критичарима режима у Србији, камуфлирана је текстовима на друге теме и из разних делова света. Али у написима који се односе на Србију и њеног тиранина, уместо убојитих и сувислих чињеница, износе се тешке бесмислице које затим добијају свој координисани ехо у „извештајима“ и „саопштењима“ српских пиона. Те јевтине пропагандне салве испаљују се у великој игри да би се тиранин притиснуо да и пред само свргавање за своје стране господаре одради још понеки од задатака којима је било условљено  његово постављење.

Симптоматично је да су тиранинове агилне скутоноше за сада још   увек необјашњиво неми на ову провидну пропагандну шараду уперену против њиховог шефа. Иако су сви доктор до доктора, а има их претпостављамо и са „Мегатрендовим“ дипломама из енглеског језика и књижевности, ни једном од њих није запало за око да се безбојни текстови на друге теме и они текстови који би требало да буду предмет њиховог посебног занимања у једној појединости битно разликују. Они други текстови са овог наводног сајта америчких шпијунских служби, мада сасвим испразни и потпуно безначајни са обавештајног становишта, ипак очигледно су писали аутори којима је енглески матерњи језик. Изузетак чине једино текстови са острашћеним и ничим поткрепљеним екстравагантним тврдњама на рачун српског тиранина, очито срачунати не да открију шпијунске тајне него да заголицају приземну балканску глад за сензацијама. Њих јесте писао неко ко добро влада енглеским језиком, али сигурно не као матерњим. И, замислите чуда, у Ленглију, одакле ти извештаји наводно потичу, нема лектора који би то могао стилски и језички саобразити не само стандардном енглеском говору него, што је у овом случају далеко важније, карактеристичној синтакси која непогрешиво обележава писану комуникацију унутар америчке обавештајне заједнице. Тај „ситан детаљ“ у Србији је промакао свима зато што се замајавањем народа, како би се пикантно изразио монах Антоније, без разлике баве сви.

Али у пажљиво испланираној и контролисаној политичкој бури која је на помолу, такве лако препознатљиве јевтине пашквиле, у комбинацији са прљавим вешом солидније провенијенције, биће коришћени да се положај тиранина пољуља, да би коначно, када постане потпуно бескорисан својим шефовима, био шутнут са свог пиједестала. Није искључено ни да ће се одједанпут волшебно на улицама појавити реке од стотина хиљада огорчених протестаната за које, посматрајући данашње малобројне и муком напабирчене протестне скупове, нисмо знали ни да постоје.

Али они постоје, само што су врло дискретни и заправо невидљиви све док им стране службе, које су једине способне да их организују и усмере, притиском на дугме не пошаљу сигнал да треба да изађу на улице, као 1997. и 2000, да не заборавимо на сличне изливе „народног незадовољства“ и у непосредно минулим годинама. Као што су на дугме изашли на улицу да одиграју улогу статиста, тако су се на наредни притисак дугмета, чим је пала завеса и представа се завршила, вратили кући да чекају следећи ангажман.

Приказана панорама јесте обесхрабрујућа, али је реална. Држава је под неоколонијалном управом, а народ је већ под старатељством, али не оних који брину о њему и настоје да обнове његове самоуправне капацитете и оспособе га за борбу да опстане, него непријатеља одлучних да га спутају и униште. Где је светло на крају овог мрачног тунела?

 

 

Leave a Comment