Размери неодговорности и издаје

Оставимо тренутно по страни изузетно важно питање, да ли се и под каквим условима ентитет под називом „Македонска православна црква“ или, свеједно, под новом фирмом „Охридска архиепископија,“ квалификује било за аутономију, било аутокефалију. То је стручно канонско и еклезиолошко питање у које у оквирима задате теме не морамо да се упуштамо.

Али ако, строго говорећи, ми нисмо дужни да се тим уско стручним питањем бавимо, надзиратељи Цркве, ἐπίσκοπος је буквално онај који надгледа, безусловно јесу.

Једна од првих ствари која упада у очи у вези са недавним одлукама највиших органа Српске православне цркве о македонској аутокефалији управо је одсуство било каквог покушаја да се те значајне одлуке образложе и поткрепе аргументима канонске или еклезиолошке природе. А такви аргументи морали би да леже у темељу донете одлуке, под претпоставком да је трезвено разматрана и одговорно донета. Уместо тога, јавност је подвргнута цунамију емотивне реторике о „помирењу“ и „дијалогу љубави,“ мада српски и македонски народи нису ни у каквој свађи да би сада имали да се мире, нити међу њима постоји омраза било какве врсте која вапије за изливима новотарске и екуменистичке „љубави,“ да би се залечила. Такве заводљиве фразе звуче допадљиво, али не могу послужити никада као подлога за потезе са очигледно озбиљним  последицама и далекосежним дејством, ни на црквеном ни на државном плану. Оно за шта се користи енглески израз „psycho babble“ (психо блебетање) никада не може послужити као основ за поступке црквених или државних чинилаца.

Али управо иза таквих неаргументованих одлука пре неколико дана су стали чланови Светог архијерејског сабора и патријарх и то, ако је веровати садржају саопштења које су издали, једногласно. Како је могуће да су овако важну одлуку богомудри и богонадахнути архијереји могли донети без сучељавања разноврсних ставова, који би се по овако комплексном питању свакако могли изнети, без расправе и без анализе различитих аргумената? А ако су се, поред емотивних фраза о љубави и помирењу, оци руководили и неким другим крупним разлозима, како је могуће да ти разлози нису наведени у њиховим јавним саопштењима и да је народ – који је поред архијереја у Православљу друга саставна компонента Цркве – у потпуности био лишен увида у њихову садржину?

Једна од назнака како је до тога могло доћи су решења у вези са именовањем нових архијереја такође усвојена на мајском Сабору 2022. Та решења су типична и настављају праксу која се протеже годинама уназад кроз саборска заседања. Та пракса је врло удаљена од древног начина саборног одлучивања у Цркви, „одлучисмо, наиме, Дух Свети и ми“ (Дела апостолска, 15:28), и на начин како се сада остварује представља не одраз него симулакрум јеванђељске једнодушности. Фактички, она се своди на механичко паковање Сабора истомишљеницима сличног усмерења, уз блокирање утицаја свише који би могли осујетити људске науме. Зато у оваквом амбијенту није за чуђење када се важна питања разматрају и одлуке доносе у складу са перцепцијом личних интереса и клановском динамиком, уместо, као што би требало, у сарадњи са Духом светим, на добробит Цркве и православног народа.

И ту се издвајају најмање три питања у вези са регулисањем односа са македонским црквеним  ентитетом која ниједан савесни надзиратељ црквених ствари и народних интереса, ἐπίσκοπος – пре  него што потпише било шта – не би пропустио да претходно реши на задовољавајући начин.

Прво, то је статус огромног историјског црквеног и уметничког блага на територији Македонији (Северне, или како год се звала) које несумњиво представља баштину не неке друге него само Српске православне цркве, и које припада српском народу, будући да су га стварали српски владари, духовни челници и историјске личности. Ако су по црквеном праву управни органи помесне цркве надлежни за издавање аутокефалије, они нису надлежни, нити су овлашћени, да на своју руку располажу и у корист других растачу колективну баштину народа који ту Цркву сачињава.

Сви црквени и историјски споменици на територији Македоније нису српски, али је сигурно да од пре 1945. године нема ни једног који је македонски. Ако Сабор и патријарх налазе за сходно да оном делу становништва Македоније који исповеда православну веру а по народности себе сматра Македонцима аутокефалијом омогући издвајање у сопствену цркву, то би још и могло бити у њиховој ингеренцији, мада је и то врло спорно. Али Сабор и патријарх неком другом не могу да предају на коришћење нити у посед ствари над којима су они само старатељи, а власници нису. Законити власници су Српска црква као историјска установа и српски народ из којег се та Црква састоји.

Народ коме та баштина припада није изумро, нити су његова права угашена; Црква, која је са тим народом сувласник те баштине, постојала је пре расипника и сигурно ће их надживети.

Да ли су чланови Сабора и патријарх, пре доношења одлуке о препуштању добара која им не припадају групацији која на та добра не може да истакне никакве валидне претензије, размотрили формирање стручне комисије да истражи на територији Македоније шта је чије, да не би ђутуре са аутокефалијом предали и оно што уз аутокефалију не иде и што корисницима аутокефалије ни правно ни морално не припада? Ако нису, зашто нису?

Друго важно питање исте врсте односи се на статус оног дела народа који у Србији материјално издржава установу на челу које се налазе чланови Сабора и патријарх, а који живи на територији Македоније. Минимална морална обавеза Сабора и патријарха, кад се већ баве македонским питањем и решавају га, све у духу љубави и помирења са македонским колегама, је да поведу рачуна о статусу и правима оних својих верника који од 1945. наовамо нису мењали свој идентитет и не сматрају себе припадницима неке нове црквене организације у држави у којој живе, па макар та организација располагала са најуреднијом аутокефалијом.

Да ли су саборски оци и патријарх, када су правили аутокефалијске аранжмане, бринули о будућој судбини ових људи, својих верника и сународника? Да ли су, заузврат за ствар од велике вредности коју су великодушно уручили македонским колегама, од њих захтевали најминималнију заштиту основних људских и моралних права свога народа у њиховом атару? Ако нису, зашто нису?

Најзад, треће важно питање, које је уско повезано са претходним, да ли су се позвали на важеће институте међународног права да, опет заузврат за свој поклон од непроцењиве вредности, Српској православној цркви у Македонији обезбеде слободу деловања која јој припада како по македонском закону, тако и по међународним конвенцијама и међународном обичајном праву? Ово питање је горуће зато што сада већ НАТО Македонија, а ускоро чланица  бајковите Европске Уније, нема завидну репутацију правне државе у овој материји. У настојању да својим верницима у Македонији омогући колико толико нормалан црквени живот под окриљем цркве за коју су се они определили, пре двадесетак година Српска православна црква је тамо успоставила Охридску архиепископију, на челу са канонским јерарсима који су се налазили у њеном саставу. Међутим, многи јерарси и следбеници те беспрекорно легалне црквене заједнице у Македонији провели су више времена под лажним оптужбама по македонским казаматима него богослужећи у храмовима. Да ли су се саборски оци на челу са патријархом постарали да, током дијалога љубави који су водили са колегама са друге стране, на одговарајући начин уреде и ово питање, које је од највећег значаја не само за свештенослужитеље у тој земљи који су лојални српској Цркви, него и за мирјане, било да се сматрају Србима или Македонцима, који желе да користе право да без прогона остану под омофором Српске православне а не неке друге цркве?

Ако нису, зашто нису? Шта објашњава и шта може да оправда тако голем пропуст?

Најуверљивије објашњење, а оправдање никако, као што смо у недавном осврту на ову тему истакли, је метафора Алајбегове сламе. Српски народ, ни црквени ни политички, није изнедрио никога да о њему брине. Три велике слабости српског карактера су поткупљивост, непризнавање бољег од себе и неподређивање личног општем. А те слабости испољавају се у најотровнијем виду управо тамо где заједници наносе највећу штету, у редовима оних чија је природна дужност да је предводе и штите.

Leave a Comment