Српска култура заборава и поремећени приоритети

Одлична је вест да је на Крагујевачком универзитету у припреми настава о холокаусту над јеврејским народом током Другог светског рата, у оквиру настојања да се гаји култура сећања. Историјско сећање је ствар од изузетног значаја за опстанак једног народа, и Срби треба да буду захвални Јеврејима, који у овоме имају непревазиђено искуство, што су их овом приликом на ту чињеницу потсетили. Српском народу је, као и јеврејском, култура сећања на невине жртве насушна потреба зато што српску колективну свест, за разлику од јеврејске, обележава дубоко укорењена култура заборава и историјске расејаности.

Та врста заборава за српски народ је буквално смртоносна зато што је окружен душманима који му не желе добро и који су само током прошлога века показали да њихова нетрпељивост није безазлено апстрактна. У свакој згодној историјској прилици она се на делу исказала безобзирним затирањем свега српског што им се на путу нашло. Град Крагујевац је по много чему идеално симболично место да постане жариште културе сећања, будући да се у октобру 1941. баш у њему догодило зверство незабележених размера, када је немачки окупатор хладнокрвно стрељао неколико хиљада грађана и школске деце у знак одмазде за смрт неколико десетина својих војника у устаничкој заседи. И ту већ долазимо до једног од изразитих проблема, не само у контексту крагујевачке трагедије, него и Јасеновца, и других места где су Срби страдали, зато што немамо ни приближно тачну бројку српских жртава. Немамо је зато што култура сећања није саставни део српског менталног склопа, и се чим настану нормалнији услови нико више не бави бројањем жртава нити прикупљањем личних података о њиховој  трагичној судбини. Код Срба, српске жртве су по неком кобном или боље рећи перверзном аутоматизму увек, после сваке колективне катастрофе, унапред осуђене на заборав. Зато је „неколико хиљада“ најпрецизније што би се могли изразити о билансу крагујевачког октобра.

Сјајно је што код наших јеврејских пријатеља није тако, нити код јерменских или грчких, уосталом. И добро је што ће српски студенти учити о трагедији која је задесила јеврејски народ. То је добро не само по себи, него и зато што постоји незнатна могућност да би то могло српске педагоге опоменути и на неопходност да сличан течај уприличе на тему која би њиховим студентима требала да буде од барем подједнаке важности, а то је холокауст који је српски народ доживео у сукобима двадесетог века. Као што је проучавање антисемитизма и његових фаталних последица кроз историју потребно јеврејској деци, из потпуно истих разлога, делимично академских али пре свега из разлога националног опстанка, такве студије, уграђене у школски програм на свим нивоима наставе, потребне су и српској деци, да им се не би поновило оно што је њихове вршњаке задесило у октобру 1941.

И ту долазимо до сржи проблема. По расположивим извештајима, течај о холокаусту у Крагујевцу финансирају и подржавају разне заинтересоване јеврејске организације из света. Тежња наших јеврејских пријатеља да о њиховој историјској патњи млади нараштај сазна и да она не падне у заборав, чиме би се појавила опасност да се опет понови, потпуно је разумљива и за сваку је похвалу. То без икакве сумње треба да буде саставни део градива не само у израелским него и у српским школама. Али у земљи пребогатој историјом идентичне патње, и прекривеној гробовима приближно исто толико жртава ирационалне мржње, као што је Србија, зашто се преко српског холокауста олако и површно прелази? Како је дошло до тога да је управо у Крагујевцу, по једној анкети од пре неколико година, могла да се нађе девојка-Српкиња која је признала да није чула за Јасеновац?

Очигледно је да су приоритети образовног система у опасној кризи. Браво за јеврејске организације из света које подстичу и финансирају студије о холокаусту у Крагујевцу, које ће се вероватно проширити на целу Србију. Али где је српска држава да у свој школски програм унесе учење о холокаусту који је биолошки десетковао српски народ током целог трајања прошлог века? А ако ћемо говорити о контексту, као у случају страдања јеврејског народа, зашто се у српским учионицама не учи о геноцидној страчевићанској идеологији без које би геноцид у НДХ био лишен своје идеолошке подлоге, о симбиози те идеологије са перверзним доктринама Римокатоличке цркве и њеној историјској тежњи да затре препреку српског православног фактора на Балкану, као и о систематском уништавању српског народа преверавањем и насилним киднаповањем мушке деце током вишевековне турске окупације?

А ако је српска држава равнодушна према задатку одржавања националне свести, што значи исто што и данас помодни израз „култура сећања,“ где је српска дијаспора да се – као што смо видели да јеврејска то чини – својим грантовима и другим видовима подршке ангажује да се српске жртве и околности које су условиле њихово страдање задрже у трајном сећању, да се никада не би поновиле?

Без икаквог укора наставном особљу задуженом за пројектоване холокауст студије у Крагујевцу, требало би им поставити следеће питање. Када им је било предложено да прођу обуку да српској деци предају о страдању другог народа, да ли су спонзорима пројекта предложили да искористе прилику да свој наставни програм учине релевантнијим за српске слушаоце тако што би га тематски проширили и на холокауст који је у истом историјском периоду преживео и народ-домаћин? Ако нису, зашто нису? Било је њихова морална дужност као одговорних педагога да то учине.

Одговор, да су награђени да се држе наставног програма који је одредио онај од кога примају плату, није оправдање. Када би дошао НАТО пакт и понудио им да за одређену плату деци одрже семинар да је бомбардовање било за њихово добро и да изложеност осиромашеном уранијуму чак може бити корисно за њихово здравље, да ли би и такву понуду прихватили?

Leave a Comment