Чедоморство – табу тема и проклетство Србије

Сви који су још увек способни да разумно мисле свесни су чињенице да је Србија заглибљена у мноштву тешко решивих проблема. Искушење је огромно да се уместо „тешко решивих“ користи реч  „нерешивих,“ али му се ипак мора одолети да се не би додатно деморалисао један већ увелико обесхрабрен и парализован народ. Зато, нека остане да су проблеми Србије „тешко решиви,“ мада је јасно да је такав израз исувише тактичан и неоправдано благ.

У атмосфери безнађа која се становништву Србије циљано и перфидно намеће преовлађује тотално смјатеније умов и претумбаност свих темељних вредносних и онтолошких категорија. У наведеној пометњи, бело се разматра као црно, а црно – бело. Не мали број Срба искрено су убеђени да стварно тако и јесте. Видљиво пропадање по свим параметрима дрско је проглашено за „златно доба“ – што је и у Румунији било званично тумачење суморне стварности до пред сам крај Чаушескове тираније. Најпоразније је то да статистички значајан део становништва у тај  груби фалсификат стварности делимично или потпуно верује. Тешко је рећи колико Срба живи у тој самонаметнутој когнитивној дисонанси, али је јасно да зомбификовани део јавности (чак и да није у већини) чини критичну масу која се не може занемарити.

Непрепознавање стварности, или не усуђивање да се ствари не само јавно него често ни шапатом назову правим именом, баш као у „добрим старим временима“ о којима велики број слуђених још увек са носталгијом машта, што се по последицама своди на готово исто, резултат је интелектуалне парализе широког захвата. Та парализа изазвана је ирационалним страховима и по свему судећи већ деценијама, од 1945. наовамо, преноси се са једног поколења на друго. Вишедеценијска тоталитарна диктатура, разорним дејством  своје испразне али наметљиве и вешто упаковане идеологије, тешко је оштетила психу и умове многобројних жртава, са последицама које се до данас трпе на свим пољима.

Укоченост интелекта испољава се првенствено на пољу друштвене акције, у три врсте неспособности: за благовремено идентификовање главних опасности по заједницу; за самоорганизовање да би се уочене претње по опште добро ефикасно сузбиле; и за обликовање визије пожељне и достижне будућности према којој би се заједница мобилисала и којој би могла да стреми. Последица масовне умне онеспособљености је стање учмалости. По ширини и дубини друштвене заједнице то стање производи деморалишући осећај безизлазности. За колонијални систем у чијим се канџама Србија копрца, и за стране лакеје који су инсталирани да му служе, смјатеније умов је идеално стање ствари, чије мењање они не допуштају ни по коју цену. По њиховој процени,  то им обезбеђује да ће моћи да владају и да пљачкају, и међу собом деле плен, у бесконачност. И ко би могао рећи да у таквој процени нису у праву?

Али поред интелектуалне парализе, и упоредо са њом, безбожни тоталитарни систем је такође произвео не мање страшан морални слом. Последице моралног слома по живот и опстанак заједнице још су горе од последица умне одузетости.

Непотребно је таксативно илустровати појединости тог слома, који корене такође вуче из систематске дехристијанизације и успешног преваспитавања становништва по најгорим обрасцима, у време тоталитарне диктатуре. Појаве и последице о којима је реч углавном су свима очигледне и јасне. Издвојићемо само један, али у духовном смислу апсолутно централан, готово амблематичан пример тог општенародног пада. То је широко распрострањена пракса убијања сопствене деце и прећутна, плебисцитарна нормализација те праксе.

За ту појаву се обично користе изрази абортус или чедоморство. Први израз је страног порекла и пошто је лишен конотација којима већина домаћих речи обилује, на слушаоца та реч не делује онолико језиво као што то јесте чин на који се односи. Други израз је конотативно много ближи стварности, али има донекле архаични призвук па му то смањује психолошки ефекат. Описна  референца „убијање нерођене деце“ је најтачније опредељење али, ради сажетости у изражавању, ипак ћемо задржати помало архаичан српски израз „чедоморство“ као најпогодније решење.

Ако се пође од тога да је људски живот светиња, без обзира да ли се вреднује на јеванђелски или секуларан начин, има ли најмање сумње да је плод убијен у утроби чедоморством људско биће? Нема. Све околности у вези са зачећем и даљњим развитком плода упућују на несумњивост људскoг порекла и природе организма који настаје у мајчиној утроби. Такав закључак је интуитиван и аксиоматичан, очима се види и природно намеће. Аргументи за допуштеност прекида живота у утроби су усиљени, усклађени са хедонистичким духом времена и очигледне су идеолошке конструкције, а не закључци изведени на основу беспристрасног философског размишљања.

Ако се насилно лишење живота одрасле особе или већ рођеног детета сматра убиством и кажњава се као кривично дело, нема разлога да се уморство људског организма у мајчиној утроби, које ће се родити као препознатљиво људско биће, разматра као нешто различито. То је насилно лишавање живота које се нимало не разликује од кажњивих поступака, убиства одрасле особе или детета после рођења.

Пре него што је усвојена хришћанска аксиологија која људском животу признаје врхунску вредност, у паганском свету чедоморство је било упражњавано рутински, без потребе да се посебно образложи или оправда. Било је прихваћено као саставни део свакодневног живота, неупитна културолошка и обичајна чињеница коју нико није оспоравао, јер није имао вредносни нити морални основ да то чини. Највећи део савременог западног света вратио се на паганско схватање из антике, заборављајући и одбацујући спасоносни морални напредак који се у међувремену догодио.

Чедоморство је зато у западном свету данас подразумевајућа и рутинска масовна пракса која се спроводи улавном из разлога личне удобности, без размишљања и без свести да је то чин који повлачи озбиљну моралну одговорност. Законодавац у Холандији правилно је уочио недоследност када се „право“ на чедоморство ограничавало на период трудноће док је лишавање живота postpartum било кажњиво. Ако је убиство детета дозвољено за време трудноће, по каквом би основу могло бити забрањено после тога? Зато је у тој западноевропској држави усвојен закон којим се појам еутаназије проширује да обухвати новорођене бебе, уз сагласност „струке“ и родитеља. За сада, тај вид еутаназије над децом после рођења дозвољен је само уколико здравствено особље и родитељи сматрају да би деформитети са којима је дете рођено могли изазвати „неподношљиву патњу.“ Да би у Холандији нормално рођено дете  могло бити абортирано потребно је да се констатује присуство прилично уско дефинисаних околности. Али шта ће се догодити када се јавност начелно навикне на новоуведену меру и прихвати је? Постепено ће се додавати нови оправдавајући разлози за postpartum убиство детета. На крају ће и за ову категорију деце бити прописан исти пермисивни став који важи за деветомесечни период трудноће, а то је да се чедоморство (укључујући детеубиство или инфантицид) може извршити било када, по нахођењу и жељи родитеља. Логика хедонистичке удобности је неумољива.

Неумитност такве динамике потврђује исход недавног референдума одржаног у америчкој савезној држави Монтана. Већина бирача одбацила је законски предлог који налаже, у случају неуспешно извршеног чедоморства, дакле уколико дете преживи покушај убиства,  да би под претњом кривичне одговорности медицинско особље улогу џелата морало да замени улогом спасиоца и да   угроженом детету пружи неопходну лекарску помоћ. Гласачима у Монтани не смета да дете које је преживело абортус буде лишено медицинске неге и остављено да умре на хируршком столу. Они одобравају да се започето дело  „успешно“ и без накнадних хуманитарних интервенција доврши. За одмеравање трендова у западном свету, који се са закашњењем али редовно појављују и у Србији, ово је врло битно. У земљи која за себе тврди да је цивилизована, обавезу спасавања живота неуспешно абортираног детета демократски је одбацио народ. То није била одлука суда или закон који су изгласали посланици под политичким притисцима. То је аутентичан став једног дела наших савременика, глас већине једног народа и одраз духа нашег времена. Одлука коју су изгласали наши савременици у Монтани ни по чему се не разликује од вероватног исхода сличног референдума да је био одржан у античким временима, у паганском Риму или Вавилону.

Али без обзира на начин како се чедоморство посматра у Холандији и Монтани, за нас критично питање је како се на чедоморство гледа у Србији. Драматична исповест једне мајке из Тополе која је на наговор лекара, пропраћен како она тврди и застрашивањем, пристала да јој се насилно прекине трудноћа, мада је анегдотална, пружа делимичан одговор на горње питање. Уништење људског живота који је носила код унесрећене мајке изазвало је тешке трауме и неподношљиву грижу савести, али тек када је све било готово и превише касно. Можда ће јој овај акатист помоћи да поврати изгубљени мир:

Свуда око нас видимо доказе да се међу Србима на чедоморство гледа површно и олако, без икаквог моралног испитивања или  интелектуалног промишљања. У Србији, чедоморство је у потпуности нормализовано, упражњава се масовно и код малобројних изазива недоумице.

Чедоморство је у Србији табу тема, али само у смислу да је стекло статус такве неупитности да се о томе уопште не расправља. Не постоје супротстављене школе мишљења нити живахна јавна дебата о томе да ли је допуштено или не уништавати људски плод у утробама мајки. Својом ћутњом по овом питању од прворазредног моралног значаја, заправо неспособношћу да препозна постојање спорног питања, српско друштво се срозало у најдубље пределе духовне таме, а да тога колективно није ни свесно. За српски народ, чедоморство није демографско већ је првенствено морално питање. Несреће које прате српски народ у великој мери су духовна последица, воздајаније, за однос према светињи људског живота. Тај однос се испољава кроз равнодушно посматрање масовног убиства његових најрањивијих и најнезаштићенијих припадника.

Leave a Comment