Текући догађаји у Србији крајње су забрињавајући. Мало је вероватно да ће политички неписмени српски народ успети да избегне упадање у постављену замку, да опет послужи као статиста на бини, у позоришном комаду који режирају његови душмани. Повод за протесте против предаторског предузећа Рио Тинта је, наравно, беспрекорно оправдан. Али где су ту Косово, ковид терор, пљачка и разарање Србије на безброј других начина, итд.? Карактер ових збивања симболички се оцртава на једном плакату који су неки људи у ваљевском крају истакли у вези са посетом непомјаника: Moja dedovina nije na prodaju. Ту се види сав ужас конфузије која влада. Да ли се његова дедовина налази у Хрватској, па зато свој пркос исказује на латиници? Јасно је да искусна, мајсторска рука која је организовала 5. октобар и низ сличних превара у разним земљама света и сада контролише наратив и уско га каналише, пазећи добро да се не разбукта неконтролисани општенародни бес који би затим било врло тешко усмеравати.
Симптоматично је да су независне патриоте током целе године покушавали да ускомешају јавност по главним питањима са којима се друштво и сваки појединац понаособ суочавају, али да су сви њихови напори остали углавном безуспешни. Све те иницијативе несумњиво су биле кочене и великим делом блокиране инфилтрацијом Удбиних провокатора и саботера, али да је постојала критична маса освешћених грађана тим убаченим елементима ипак не би пошло за руком да спрече масовну побуну. До окупљања већег броја незадовољника у свим крајевима земље дошло је тек онда када су ствар у своје руке преузели, да се најблаже изразимо, експоненти страног интереса, финансирани, како је већ утврђено, енигматичним грантом Фондације браће Рокфелер. Тек када је активирана инфраструктура под контролом страног фактора, и то у време када је њему одговарало, ситуација на улици упадљиво је почела да се мења, мада су потпуно исти разлози за огорчење и бунт постојали и пре три, и шест и девет месеци.
Зато ће свако ко је способан да политички мисли бити нужно скептичан према комешањима на улицама (и мостовима) Србије. Не зато што одобрава план клике на власти да, вероватно подстакнута огромним митом, предаторском предузећу Рио Тинто омогући мегапрофите девастирањем великих делова земље, тровањем животне средине и угрожавањем здравља становништва, на начин који ће по далекосежним последицама бити раван НАТО бомбардовању. Не, него зато што јасно види политичку интригу иза представе за јавност. Они који су узурпатора довели сада режирају комплексну игру да га притиском одоздо прво приморају да испуни одлагана обећања, ради чега је и постављен, па да га тек после тога најуре, и то баш таквим редоследом. Да нова екипа, коју су већ припремили, не би била оптерећена његовом издајничком и лоповском хипотеком. Бар не већ у почетној фази свога гаулајтерског управљања Србијом. Од беспомоћног режима, сатераног у ћошак, сада се мора исцедити и задња кап користи. Али не било како, него строго надгледаним и контролисаним таласањем одоздо, јер истовремено стабилност колонијалног система мора се очувати по сваку цену.
Када буде куцнуо час и када одлука о смени тренутног узурпатора буде донета, та операција ће бити изведена глатко, ефикасно, у кулоарима моћи, и без сувишног учешћа маса, без икакве буке на улицама и мостовима. Узурпатор врло добро зна да када му буде уручен ултиматум да се склони, он неће имати другог избора осим да се, као увек до сада, повинује неумољивом диктату својих господара. Он зна да је цео систем коме номинално стоји на челу пробушен страним агентурама као швајцарски сир, и да ће му на команду газда сви истог тренутка отказати послушност. У његовим рукама више неће остати ниједна полуга власти, нити било шта чиме би могао да пружи отпор.
Сврха масовних комешања је само то да се узурпатор препадне и да што пре, неводећи рачуна о државном интересу него само о илузорном спасавању сопствене коже, доврши посао ради чега је постављен, па да у паници понуди чак и више од тога, са чиме је до сада отезао. Зато ово није време за еуфорију него за дубоку забринутост. Управо у овом тренутку Србија се налази у најрањивијем положају. Тек када све буде испунио, он ће без уличних немира бити најурен и поставиће се нова екипа колаборатера, која већ стрпљиво чека. Масовна окупљања ће тада волшебно нестати као што су волшебно и настала. За српски народ, то ће бити цена обезглављености, немања аутохтоне политичке снаге да интегрално заступа национални интерес и да правилно усмери опште расположење.
Нажалост, Срби се јако лоше сналазе у суочавању са политичким суптилностима. Противљење Рио Тинту и пустошењу не само јадарског краја него целе Србије, јесте императив. Али не под диригентском палицом српских непријатеља, њихових локалних коопераната и корисних будала. И сигурно не, изостављањем са хоризонта јавне пажње низа других критичних и актуелних питања која су, у пакету са Рио Тинтом, разлог да се мења не само режим, или да се смењује само једна особа, па ма колико одиозна била, него да се једном заувек уништи канцерозни систем, пре него што он успе да уништи Србију.
