Још једно силовање и понижење Србије

Прострујала је вест, а сада је нажалост већ потврђена, да постоји план да се у Младеновцу сагради џамија. Та вест је потресла многе житеље те општине. Не зато што су верски нетолерантни него зато што ти малобројни и оштроумнији међу њима врло добро схватају праву, политичку позадину овог подмуклог потеза.

Погледајте:

 О Младеновцу и џамији

Изградња верског објекта у средини где тренутно практично нема верника којима би тај објекат могао да служи и који би га за своје обреде користили није настојање да се задовоље легитимне верске потребе неке верске заједнице. То је политички чин, да се другој заједници која сачињава претежни део становништва, која припада различитој вери, и која још увек није потпуно заборавила своју историју, пошаље једна дрска порука. Та порука гласи да је њено скупо плаћено ослобођење од петвековне окупације било привремено и пролазно. А поред тога, да се бивши окупатор, користећи геополитичку и унутрашњеполитичку ситуацију коренито измењену на штету српског народа, опет тријумфално враћа.

Истовремено док се српском патријарху, како год оцењивали његове ставове и његов рад, али симболички првојерарху Српске православне цркве, онемогућава кретање на окупираном делу Србије и посета његовом седишту, Пећкој патријаршији, кују се планови да бивши окупатор свој белег несметано врати у  Младеновац, у срце Србије, сасвим недалеко од Орашца и Такова.

То је бацање рукавице у лице српском народу и понижење које се ни по коју цену не сме дозволити. Ако на подручју Младеновца има шачица исламских верника, народ тог краја, као сви Срби било где, подржава њихово право да се приватно окупљају и несметано испуњују дужности које им налаже њихова вероисповест. Али народ Србије – а ово није чисто локално питање – мора  снажно иступити против подизања, у средишту своје земље, објекта који би симболички обележавао повратак окупатора, пораженог и протераног из Србије по цену немерљивих жртава. Српски народ се мора одлучно успротивити давању дозволе за изградњу објекта који би га свакодневно, у ослобођеној земљи, подсећао на вишевековно ропство и зулум опаких тлачитеља.

Зато пре свега општинске власти у Младеновцу морају најозбиљније узети у обзир оправдану узнемиреност макар за сада релативно малобројних грађана којима служе а који су за овај скандал сазнали, и да уваже њихово одлучно противљење оваквој политичкој провокацији.

Српски народ је чврсто опредељен за поштовање слободе савести и вероисповести свих који у Србији живе. Али такво опредељење не подразумева давање дозволе за изградњу објекта чисто политичке природе закамуфлираног као верска установа, и то тамо где тренутно следбеника те вере у статистички значајном броју нема.   Постојећи услови за рад других верских заједница довољни су да у Младеновцу слобода савести следбеницима свих религија буде у потпуности испоштована, али без провоцирања и вређања српског православног народа тога краја.

Толико је сасвим очигледно и не изискује никакво посебно доказивање нити додатну аргументацију. Али у специфичним, изузетно тешким приликама у којима се Србија налази и које српски народ данас преживљава, могућност да би у срцу Србије, под лажним изговором верске потребе, могао бити саграђен објекат који симболички представља најтрагичније раздобље српског историјског искуства, захтева дубљи осврт и анализу.

Пре свега, полазећи од очигледне чињенице да у овом тренутку у Младеновцу нема готово никога ко би тај објекат за верске потребе користио, поставља се питање ко би могли бити његови потенцијални корисници и да ли се за њих то гради? Очигледно је да се ово питање односи на план да у Србији масовно буду насељени по култури, вери и обичајима у српско друштво неуклопиви мигранти. Они се у Србији већ налазе у знатном али јавно непознатом броју, и њихово растуће присуство осетно је у првом реду по количини међусобног насиља и насиља које они врше против домицилног становништва. Познајући праксу српских власти, која у вучењу политичких потеза никада не прави грешке у корист српског народа, намеће се закључак да је иницијатива подизања џамије у Младеновцу део ширег плана. Тај план је по свој прилици договорен са блискоисточним факторима са којима власти блиско сарађују. Њихов договор има у виду, у непосредној будућности, још масовнији прилив корисника ове установе у центар Србије, чему ће несумњиво уследити изградња других сличних широм земље, са циљем да се створе услови за потпуно одомаћење незваних гостију на српском тлу.

Друго питање које се овом иницијативом природно намеће односи се на став званичне Српске православне цркве, оличене у београдској Патријаршији. Добро је познато да се Патријаршија и њени теренски представници у појединим епархијама без оклевања ангажују при сваком покушају верујућих православних хришћана Епархије Рашко-призренске у егзилу да подигну неки православни верски објекат за своју употребу. То се догодило приликом изградње манастира Св. Јустина Ћелијског у Барајеву и затим манастира Нова Никеја у Лелићу код Ваљева, саграђеном на очевини блаженопочившег владике Артемија. У оба случаја (који су нама познати, а вероватно има и других) Патријаршијски црквени званичници су покушали да искористе своје везе са локалним општинским властима да би спречили изградњу, не џамија или римокатоличких катедрала, него српских православних храмова и манастира.

Зашто сада, када је најављена градња џамије у Младеновцу, Патријаршија и њени представници ћуте и ништа не предузимају? Одговор на то питање врло је једноставан. Пре свега, као у случају државних власти, зато што су равнодушни према народу који им је поверен и уопште не брину о њему. Затим, зато што се налазе у клопци екуменизма, у коју су сами добровољно ушли, а то их спутава да се овом ругању српском православном народу супротставе, чак и кад би хтели.

Најзад, поставља се питање зашто о овоме нема јавне расправе на националном плану и зашто народ младеновачког краја нико не пита да ли такву грађевину жели у свом граду? Да ли то изазива узнемирење грађана и да ли би грађани, да су правилно обавештени, били сагласни са поновним оживљавањем кошмарних утисака из не тако далеке прошлости? У народном памћењу, тај кошмар је и даље присутан и оправдано изазива несмањену горчину. Да ли се иницијативом за изградњу џамије у Младеновцу вређа општенародно историјско сећање и да ли се тиме обезвређују жртве предака?

У сваком нормалном друштву питање од оволиког јавног значаја било би предмет расправе на најширој основи, не само у локалним органима него и у државној скупштини. Међутим, у контролисаним медијима о овоме влада потпуни мук, широка јавност је о овоме  необавештена, а на друштвеним мрежама процурела је тек по нека  штура вест, а званичници – који нису необавештени и о овоме већ све знају – склопили су вероватно уносне договоре са киме треба. Они се усрдно надају да неће бити таласања док све не буде изведено и посао завршен, провизије за сарадњу исплаћене, и док не буде прекасно да се ишта спречи. Зато мудро ћуте и подмукло раде свој нечасни посао.

Тема овог осврта трагично осликава пропадање једне земље без државе, територије без обележених граница и народа без воље и способности да се одупре силовању од стране домаћих злотвора и страних душмана. Упозорења Арчибалда Рајса од пре једног века пророчки погађају у срж српског усуда на начин како је само објективан странац то могао да примети и формулише.

 

Leave a Comment