Нажалост, срамно одбијање „посланика“ у Скупштини Србије да усвоје Декларацију осуде хрватског геноцида према Србима током Другог светског рата — поступак који и сам подлеже тешкој моралној осуди — у српској јавности је доживело минималан ехо. То је поразан податак о незавидном стању српског духа данас. Ова допуна, из пера г. Гојка Рончевића Мраовића, потресног скупштинског излагања некадашње јасеновачке логорашице Смиље Тишме на ову тему — које је наишло на зид равнодушности у редовима „посланика“ — ипак указује на то да има појединцаца којима јесте стало да се истина каже.
Писац рече:,,Семе мржње према свему што је српско и православно, брижљиво неговано у крилу римокатоличке цркве у Хрватској, нашло је погодно тло за процват баш у црној усташкој униформи. Црно семе породило је најцрњи злочин какав није забележен у историји човечанства“. Делић те истине покушавам да пренесем кроз ову причу.
На територији Независне Државе Хрватске било је 47 сабирних и концентрационих логора смрти, 84 локалитета геноцида (али правог геноцида, где је све живо убијено и спаљено, а не као у Сребреници где је страдао само известан број муслиманских војника Армије БиХ, али ни једно дете, жена или старац). Било је 2.643 групних злочина, 84 крашке јаме и 24 бунара у које су бацани живи људи и лешеви. То је исто тако била и једина држава у свету која је имала концентрационе логоре за децу, а на свиреп начин је ликвидирала 20% сопственог становништва. То је била држава монструм. На територији НДХ ликвидирано је 72.464. деце, а само у Јасеновцу 19.432. Било би и много више да преко 12.000 деце није спасила од сигурне смрти хероина Диана Обексер Будисављевић са сарадницима.
Ипак, парадигма бестијалности и империја окрутности је систем концентрационих логора Јасеновац. Ту су столовали хрватско-муслимански усташки зликовци, светски шампиони бестијалности који су на чак 57 начина убијали и мучили затворенике. Смештајни простор логора био је ограничен али је зато пријем новоприведених логораша био неограничен, тако што су на стотине хиљада, одмах, на монструозан начин ликвидирани и бацани у заједничке гробнице или реку Саву. Било је и такмичење ко ће више сужњева заклати. Тако је извесни Петар Брзица за један дан заклао 1.300 заточеника специјалним сечивом на рукавицама окачене на обе руке, названом ,,Србосјек“.
Пошто ни ови начини убијања, по њима, нису били довољно брзи и ефикасни, а нису имали довољно времена ни воље да их сахрањују у заједничке гробнице, доводили су их на место звано Граник изнад реке Саве, убијали су их маљем, чекићем, ножем, мотком, везивали жицом, правили од њих импровизоване сплавове и бацали у реку Саву. Лешеви су данима плутали и лагано пловили ка својој матици- Србији. Тако је (1943.) у приобаљу Саве код Београда на ушћу у Дунав, створен ,,чеп“ од око 10.000 српских мученика. Већи део њих је сахрањен испод бежанијске косе, део код Куле Небојше и Ратног острва, а део су Немци, због неиздрживог задаха смрти у Београду, масовним минирањем отворили пловидбени пут, а гробнице Срба биле су све до Црног мора.
Знам да ову језиву причу која се одигравала у самом Београду не зна 90% посланика, а још мање знају о другим стратиштима широм НДХ, па зато и не гласају за Резолуцију, већ ,,како шеф каже“.
Ово причам вама, народним посланицима, иако је моје мишљење да онај префикс ,,народни“ треба брисати пошто вас народ не бира нити му одговарате. Бирају вас шефови партија и њима одговарате. Зато се и дешава да српски парламент усваја Декларацију о Сребреници (2011.). Од 2016. године Удружење преживелих логораша Јасеновац, СУБНОР Србије и Удружење жртава рата, са преко 200.000 чланова, у четири наврата покушава да Парламент донесе Резолуцију о осуди геноцида усташке НДХ над Србима, Јврејима и Ромима. Скупштина громогласно ћути или одбија предлоге. Скупштина одбија и Предлог о изградњи Меморијалног центра у Београду. Зато уз помоћ пријатеља Јевреја доносимо Јерусалимску Декларацију о осуди геноцида НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима (2019.). Република Српска исто тако доноси Декларацију о осуди геноцида НДХ над Србима.
У ситуацији када нам сви у окружењу прете тужбом за геноцид (Хрвати, Муслимани (Бошњаци), Шиптари па и Црногорци), ми немамо одговор.
Зато се питам: Дали је ово српски парламент или хрватски Сабор?.
Запамти: народ који нема историјско памжење осуђен је ма одумирање.
.
