Небојша Малић: Зашто кажеш Сребреница, кад мислиш Олуја?

Није претерано тешко пружити одговор на изузетно важно питање које поставља Небојша Малић  у својој, као и увек, бриткој анализи. Поновно коришћење Сребренице када се очигледно мисли на Олују (за руску дипломатију ово није први пут) и то од стране Русије, државе коју Срби сматрају својим пријатељем и сигурним савезником, разочарало је многе. Као што аутор истиче, за ту лажну аналогију нема моралног оправдања. Али нема чак ни политичког, јер уколико на тај начин Русија рачуна да ће прикупити поене у Загребу, од тога никада неће бити апсолутно ништа. Слобода коју је руски државни врх узео да на овакав начин увреди своје српске пријатеље и савезнике је одраз његовог уверења да ће Срби увек остати везани за Русију, без обзира како их она третирала. С обзиром на незавидан положај у коме се српски народ налази, та процена делује реално. Али то не би требало да утиче на Србе да руској страни јасно не пренесу своје незадовољство, као што је г. Малић то управо учинио.

Зар и ти, брате Владимире? рећи ће сад Срби. Донекле, с правом.

Јуче је шеф кабинета руског председника, Дмитри Козак, изјавио да Москва неће дозволити да се у Донбасу понови „Сребреница“. Јутрос је портпарол Кремља Дмитри Песков рекао исто. Кад су га новинари питали на основу чега прави то поређење, Песков је објаснио:

„На основу неконтролисаног деловања разних јединица Оружаних снага Укрaјине, на основу доминације националистичких осећања, на основу изазивања мржње према становништву самопроглашених република, које би могло да доведе то догађаја које смо споменули.“

Не знам шта су мислили ни један ни други Димитрије, ни Путин кад је то први пут рекао пре годину и по. Можда су сматрали да туку Запад сопственим пропагандним оружјем, у смислу „ви сте измислили хуманитарну интервенцију због Сребренице, значи сад можемо и ми тако“.

Уз дужно поштовање, то је управо онај тип „да, али“ аргументације који сам овде давно напао као кратковид и контрапродуктиван, јер унапред признаје победу противника. Или, како је својевремено писао сада покојни Жељко Цвијановић, тиме се усваја „језик наших непријатеља“.

А да је Запад сада непријатељ Русије колико је био и остао непријатељ Срба, ваљда више нема ни трунке сумње.

Не кријем где радим, али то не значи да с Путином и Песковом пијем јутарњи чај и од њих добијам инструкције. Могу само да нагађам шта су хтели овим да постигну. Јасно ми је шта су постигли: да се Срби осећају издани и од традиционалних савезника, а не само од сопственог државног дна (на разне штифтунг-невладнике и теледириговане демократе да не трошим речи).

Највећа иронија је што су Путин, Козак и Песков имали 100% кристално чисту ситуацију да пропагандно поентирају по питању Донбаса, коју су им пружили сами Украјинци. Већ 2014, после пуча у Кијеву и прве рунде сукоба у којима су симпатизери лика и дела Степана Бандере добили по [нечему], саветник тадашњег председника Јури Луценко (донедавно главни тужилац Украјине, по вољи САД) је на Фејсбуку поредио Донбас са Крајином, а сан свидомита са „Олујом“!

„Хрватска је добар пример. Толерисала је постојање Крајине три године, градила привреду и војску, а онда су за само пар сати њени тенкови збрисали сепаратисте с лица земље“, написао је Луценко.

Русија је реаговала тек две године касније, када су Кијев и Загреб основали радну групу за „реинтеграцију окупираних територија“. Министарство иностраних дела у Москви тада је изјавило:

„Добро су познате жртве обимних војних операција 1995. у Хрватској – Бљесак и Олуја – као и присилно протеривање око 250.000 Срба који су тамо живели. Имамо разлога за страх да препоруке страних консултаната, које би могле охрабрити опасне заблуде међу руководством у Кијеву да је за Донбас могуће војно решење, неће помоћи изградњи безбедности у југоисточној Украјини.“

Оставите по страни дипломатски речник, поента је да је МИД и те како добро знао о чему говори Кијев. Ајде што Украјинци нису примили поруку, па је у јуну 2017. премијер Владимир Гројсман опет изјавио да би Украјина требала да следи пример Хрватске, која је „после крвавог рата изазваног режимом Слободана Милошевића успела да врати изгубљене територије и успостави мир“.

Значи, не једном су кијевске усташе (ако ћемо већ да правимо аналогије) узеле у уста Олују, а Руси су им бар једном одговорили да не чачкају мечку. И Путин, Песков и Козак после свега тога крену да причају о – Сребреници. Грешка ничим изазвана.

Извор: Сиви соко, 9. 4. 2021

Leave a Comment