Срећан пут за Америку и питања за патријарха Порфирија

Сви се, без сумње, искрено надају да ће најављено путовање патријарха Порфирија за Сједињене Америчке Државе, од 24. јануара до 5. фебруара ове године, по Српску православну цркву проћи достојанственије и са мање блама и штете од његовог недавног покушаја да посети Пећку патријаршију, своје седиште на окупираном Косову и Метохији. Формално, сврха путовања је да се православним Србима у САД учини пасторална посета и да се празник великог светитеља прослави са члановима црквено-школске општине св. Саве у Њујорку, чији је храм изгорео у пожару 2017. године и до данас није обновљен.

Тај повод за посету не би био проблематичан нити би наводио на посебне сумње у вези са стварним циљевима патријарха и архијереја који га окружују да се може констатовати да су прилике у Српској цркви на америчком континенту релативно стабилне и нормалне. Међутим, ноторна је чињеница да није тако.

Већ преко три године (а знатно дуже ако би се сагледала генеза кризне ситуације) српску православну дијаспору акутно потресају немири и скандали. Те трзавице су прилично хетерогене природе, али њихов заједнички именитељ је изузетно низак пасторални ниво епископа које Патријаршија без иједног очигледног разлога трпи на северноамеричком континенту. Последица те кадровске катастрофе (да се изразимо световним језиком који ће сви лако разумети) је видљиво урушавање црквеног живота у све три епархије на територији Сједињених Држава. Поред поменутог урушавања на свим нивоима, већ неколико година над српском православном дијаспором у САД надвија се и претња раскола који све отвореније, мењањем устројства српске цркве у САД и њених конститутивних делова, промовишу тројица недисциплинованих и већ готово одметнутих владика.

Тешко је оспорити да је српском Православљу у САД заиста неопходан јак пасторални „бустер“ (да опет употребимо један израз у широкој употреби из световног вокабулара) али је врло дискутибилно да ли је тренутни патријарх особа која је најпогоднија да му га убризга.

Укратко, у северној Америци Порфирије ће се суочити са стањем које би се најтачније могло описати као алармантно. Са изузетком понеке парохије ту и тамо, црквени живот у три епархије у САД замире. Парохијске заједнице, или црквено-школске општине како се тамо зову, једва да животаре светотајинским православним животом и уместо тога најчешће су посветовњашћена попришта ривалстава и интрига, како унутрашњих тако и на релацији са надлежним епископом. Уместо као што им у титули стоји (епископос = онај који надзирава) да се труде да правилно усмеравају живот повереног им богочовечанског организма, управо је тројици српских епископа у северној Америци неопходан строги надзор од стране њихових претпостављених, док се ови последњи   већ годинама не мешају у свој посао у црквеном животу српске  дијаспоре.

Прва и најкобнија последица тог занемаривања хришћанског живота у дијаспори је практично претварање многих парохија у етничке клубове који имају мало тога заједничког са вибрантним православним духовним заједницама које би постхришћанском Западу могле и требало да посведоче истиниту веру и допринесу спасавању душа. Такве парохије, под руководством епископа који су у најбољем случају равнодушни а неки чак и отворено скандалозни, разуме се да немају привлачну снагу да нове генерације задрже, ни у орбити Православља нити Српства. Процес отуђења нових српских нараштаја у дијаспори је масован и акутан. Да ли је Порфирије свестан тога и долази ли у Северну Америку са планом да то кретање заустави и преусмери, да пламен Православља поново распали у срцима америчких Срба који су се удаљили од своје вере и коренова? Искрено сумњамо.

Било би нажалост потпуно нереално у Порфиријево путовање учитавати тако благородне намере и спасоносну мисију. Он је убеђени екумениста, следбеник јеретичке црквене политике која одбацује јединствену истинитост Православља и изједначава друге религије са правом вером. Он не види никакав проблем у духовном осипању српског православља, ни у северној Америци где се налази под ужасним притиском, нити другде, осим што га вероватно брине опадање чланства у епархијама које су му подређене и прихода из њих.

Већ прва патријархова станица, у Њујорку, званично да би се изблиза упознао са непостојећим напретком у рестаурацији изгорелог храма св. Саве, указује на стварне приоритете црквеног центра у Београду. Већ годинама на челу источноамеричке епархије где се налази онеспособљени храм Патријаршија толерише деструктивног и јавно недостојног Иринеја Добријевића. Овај у најпримитивнији западни материјализам огрезли штеточина, који брука српску Цркву и неубедљиво глуми православног владику, од пожара 2017. године па до данас својим комбинацијама и интригама онемогућава оправку изгорелог  њујоркшког храма.

Али мало је вероватно да ће, као плод патријархове посете, канонске дисциплинске мере бити примењене на Добријевића или на његове колеге, западноамеричког Максима и средњеамеричког Лонгина, који у рушилаштву за Добријевићем  мало заостају. Депресивно стање српске Цркве у САД је део шире слике коју се Порфирије не усуђује да својом интервенцијом ремети. Та шира слика је план на чијем се остварењу предано и конспиративно већ неколико деценија ради да се све православне дијаспоре, у САД и свуда у свету, потчине хипер екуменистичкој цариградској патријаршији, која се од завршетка Другог светског рата налази под ефективном контролом западних обавештајних служби и служи глобалистичким геополитичким интересима. Намера је да се преузимањем православних дијаспора цариградска патријаршија, која је практично без пастве, бројчано ојача. У међувремену, разним махинацијама као што су били Критски сабор и стварање лажне украјинске цркве, све у складу са циљевима глобалистичке агенде, циљ је да се што већи део светског православља потчини Цариграду, чији ће јеретички патријарх тада бити уздигнут на ранг „источног папе“ и потписати унију са Ватиканом. Ово последње је незаобилазан корак на путу успостављања јединствене светске псеудорелигије која треба да буде главни инструмент владавине непомјаника кога многе изгубљене душе очекују или припремању чијег доласка несвесно или полусвесно, опортунистички, служе.

Зато је наивно поводом Порфиријеве посете гајити неутемељена очекивања да он долази са благородном намером да поправи жалосно стање Српске цркве у северној Америци. Порфирије је постављен на положај где се налази зато што је играч у истом тиму који је одговоран за настанак и непрекидно погоршавање наведеног стања. Његови пасторални хоризонти простиру се не даље од прерасподеле црквеног плена, а у случају цркве и парохије светога Саве у Њујорку то се не односи на поправку храма него на контролу над „ваздушним правима“ изнад храма, ставку од мултимилионске вредности на њујоркшком тржишту некретнина. Главни циљ посете и предмет расправе између Добријевића и патријаршијске делегације биће то, а не унапређивање црквеног живота или обнова спаљеног храма.

Подразумева се да за смену недостојних владика не постоји ни најмања могућност. Патријаршија, која је била брза на обарачу и безобзирна према канонским формалностима када је од локалних испостава глобалних центара моћи добијала директиве за свргавање правоверних епископа, не усуђује се да дира друге играче за које врло добро зна да су пиони истих центара и који разарајући цркву изнутра раде њихов посао. У сучељавању између сарадника западних обавештајних служби Добријевића, раскринканог у депешама Викиликса, и играча из истог тима Порфирија, нити ће се постављати нити ће се решавати принципијелна питања од значаја по живот Цркве као богочовечанског организма. Евентуална нагодба о располагању ваздушним правима ће бити максимални домет тог побожног архијерејског већања.

Амерички Срби којима је стало до стања и будућности њихове Цркве, као и до спречавања раскола на коме ушанчене и са светским моћницима увезане снаге унутар српске и других православних дијаспора методично раде, треба да искористе Порфиријево присуство да му поставе питања у вези са његовим протеклим радом и намерама за будућност. Поменућемо само неколико кључних питања која се не би смела пропустити где год се Порфирије појави у јавности.

    1. На црквено-народном сабору у Клирвотер, Флориди, у фебруару 2020. године, пок. патријарх Иринеј јавно је задужио тројицу америчких владика да неодложно пониште све измене у правним институтима црквених тела у Сједињеним Државама који су погодовали евентуалном одцепљењу од СПЦ и припремали терен за утапање у неку другу јурисдикцију. Такође, да без одлагања укину паралелне епархијске структуре које су ишле у истом смеру, и да затим обавесте св. Синод о учињеном. Саботажа овог налога од стране америчких владика – што представља озбиљан чин непокоравања који изискује примену најоштријих канонских санкција – изазвала је наговештај да практично одметнуте владике имају рок до маја 2022. године да поступе по налогу виших црквених власти или ће бити свргнути. Крајњи датум за поништење поступака који угрожавају јединство СПЦ и српски карактер њених епархија у САД прошао је пре више од шест месеци, а да се ништа није догодило. Да ли патријарх Порфирије намерава да реметиоце црквеног реда и даље третира у рукавицама, или ће искористити свој боравак у Сједињеним Државама да их стави под контролу Цркве или, у противном, смени са дужности?
    2. С обзиром на дубоко афективни однос који по сопственом признању гаји према граду и држави где је био српски православни митрополит пре избора за патријарха, како Порфирије оцењује одбијање законодавне гране српске власти, ткз. „скупштине,“ пре годину дана да осуди геноцид над православним српским народом у Јасеновцу и шире у НДХ? Да ли намерава да користећи свој патријаршијски ауторитет то питање проблематизује пред новим сазивом тога тела и да га позове да изврши своју људску и моралну дужност, усвајајући меру коју су његови претходници срамно одбацили?
    3. Да ли Порфирије и његови главни истомишљеници у св. Синоду увиђају катастрофалне последице неоснованог давања црквене аутокефалије коминтерновско-брозовској творевини под називом „Македонска православна црква,“ да ли прихватају моралну одговорност за одрицање од српске црквене и културне баштине на територији Старе Србије, одн. Македоније, и да ли имају план како ће реаговати на следећи захтев за издвајање из састава Српске православне цркве, на Косову, у Црној Гори или у Америци, а који ће се ослањати на већ успостављен македонски преседан? Или намеравају да поступе исто као у случају Старе Србије и да се одрекну делова Српске православне цркве?
    4. Како Порфирије и његове колеге архијереји гледају на покушај продора ислама у делове Србије где исламских верника тренутно нема грађењем џамија и маркирањем терена за будуће кориснике који би у складу са препознатљивим миграционим токовима ту у скорој будућности могли бити насељавани? Да ли му опредељеност за екуменизам смета да реагује по том питању, које је за српски православни народ у крајевима које овај процес погађа од суштинског значаја и узрок велике узнемирености, као што се недавно могло видети у Младеновцу? Пре неки дан, српски православни храм у Крагујевцу је био мета вандализма исписивањем исламистичких парола, што указује на нарастајућу смелост елемената који се идентификују са вишевековним отоманским угњетавањем Србије и верским наслеђем те окупације. Имају ли Порфирије и надлежни архијереј на том подручју, владика Јован, став по овом питању и имају ли реч пастирског охрабрења за своје православне вернике који се оваквим чиновима с правом осећају угрожени?

    Тешко је одредити шта би требало да се догоди да би се посета патријарха Порфирија епархијама у Сједињеним Државама могла окарактерисати као успешна, осим ако то не би било свргавање тројице неподобних епископа и постављање на њихово место архијереја који за разлику од њих верују у Бога, и који ће својим животима бити посвећени Православној Цркви и својим пожртвованим примером зауставити пропадање српског Православља у Америци. Али тако нешто било би исувише очекивати од црквених ауторитета који су у свему битном истог мишљења и истог духа са онима које би требало да укоре и које су још одавно требали да за добро Цркве склоне.

     

     

     

 

 

Leave a Comment