- Одавно зацртани рат
У социјалистичкој Југославији је још крајем седамдесетих година на „повјерљивим“ састанцима запослених у државним органима као примјер „антијугословенског дјеловања“ био представљан превод документа, за који се тврдило да потиче о ЦИА, према којем је хипотетички сценарио почетка сукоба између НАТО у Варшавског уговора било избијање побуне косовских Албанаца против Југославије, што би изазвало интервенцију НАТО и уништење СФРЈ. Фебруара 1993. тек на дужност ступили предсједник САД Вилијам Клинтон је, на изненађење српске јавности, изјавио да „ако Срби крену на Косово – Америка ће интервенисати“,[1] чиме је поновио пријетњу из Божићног демарша владе Буша старијег.[2] У том тренутку нема никаквих назнака икаквих сукоба на Косову и Метохији, осим што су Албанци бојкотовали српску власт, створивши неформалне, паралелне, у пракси недјелотворне „органе власти“.
Крајем 1995. недовољно упућенима је могло изгледати да су ратови на подручју бивше Југославије завршени, будући да је у августу петогодишње постојање Републике Српске Крајине, настале контрасецесијом Срба од сецесионистичке Републике Хрватске, која се противправно одвајала од Југославије, окончано хрватском агресијом, као што је и рат у Босни и Херцеговини новембра 1995. завршен Дејтонском мировном конференцијом. У оба случаја предсједник Србије Слободан Милошевић одиграо је одлучујућу улогу у постизању новог фактичког стања, махом на штету Срба – у Хрватској тајним договором са хрватским властима о изручењу РСК, што је довело до изгона 250000 Срба из РСК (уз хиљаде убијених српских цивила и војника), а у Босни и Херцеговини на преговорима у Дејтону – не најсавјеснијим заступањем интереса Републике Српске, настале контрасецесијом од сецесије Босне и Херцеговине од Југославије, нелегалне према одредбама тада важећег устава предратне Босне и Херцеговине. То је имало за посљедицу предају великих дијелова српске територије муслиманско-хрватским властима, укидање у рату настале, прослављене Војске Републике Српске (ВРС) и војну окупацију територију Републике Српске од стране „мировних снага“, састављених махом од армија земаља НАТО, умјесто да су мировњаци били постављени само на линији разграничења између ње и „Федерације Босне и Херцеговине“, како се звао несрпски остатак у Дејтону изразито конфедерално уређене послијератне Босне и Херцеговине.