Месец: септембар 2019.

– Ако, папа хоће да посјети Србију нека прво пође у Јасеновац да се поклони. Тако резонује религиозно равнодушан, историјски и вјерски необразован Србин. Као да је разлог ратовања Хрвата против Срба племенски престиж и национални неспоразум. Странац може помислити да је Јесеновац мјесто појединачног злочина радикализованог римокатолика према православном Србину, а не геноцид незапамћен у повијсти планете Земље – спровођен у римокатоличкој држави Хрватској са благословом и учешћем римокатоличког клира.

Подсјетимо, хрватски геноцид над српским народом од почетка 20. вијека један је процес и подухват државне и догматске доктрине, римокатолички рат програмског помора и прогона православних и православља са Балкана и Јадранског мора. Римокатолички војно-вјерски походи на православне Србе услиједили су непосредно послије ослобађања српског народа од османске окупације, а римокатоличка унијатска мисија према православним Србима се спроводи од средњег вијека.

Read more

Ради се о историјском документу од изузетног значаја, који одражава историјску свест црногорског народа и њеног владара приликом свечаног проглашења краљевине 1910. године, где се недвосмислено указује на идентитетску припадност државе Црне Горе и њеног народа.

Амблематична догодовштина која најбоље приказује империјални презир према данашњој карикатури некадашње Црне Горе био је нечувени инцидент који се одиграо на састанку НАТО пакта у Бриселу, 25. маја, 2017. Тада је председник Трумп, каубојски закорачивши у просторију где су га чекали окупљени вазали, са свога пута грубо одгурнуо црногорског премијера Душка Марковића. Неусуђујући се ни да буде увређен, крпа-премијер Марковић понизно је изјавио да му је, напротив, задовољство што га је пред камерама одгурнула тако узвишена личност, љигаво додавши да му је заправо мило што је то комично понижење „ставило Црну Гору на мапу.“ Патуљасти државник данашње Црне Горе, мало касније на истом састанку, несумњиво је био још одушевљенији када га је Трамп назвао “a whiny punk bitch,” или „цмиздрећа кучка.“ Уствари, „протува“ би можда било бољи израз, али о тачном преводу боље нека расправљају лингвисти.

Невероватни контраст између праве Црне Горе и њене данашње државе-сукцесора, плачевне НАТО творевине радикално преиначеног идентитета, ништа не одражава боље од насловне стране „Цетињског Вјесника“ од 15. августа 1910. године, у време проглашења Црне Горе за краљевину. 

Read more

„Сваки Србин има да ради за Србију, а Србија има да се стара о сваком Србину.“

Разматрања др. Слободана Драшковића о српском националном програму која следе изнета су у ауторовим писмима упућеним Слободану Јовановићу у првим послератним годинама (1947.) и у извесној мери носе печат времена у којем су настала. Међутим, суштина изложених мисли односи се подједнако и на стање у којем се српски народ налази данас.

____________________________

Што се тиче програма, пре свега, сви програми углавном личе једни на друге и, апстрактно говорећи, у свима има лепих и симпатичних тачака. А шта који програм стварно значи, то зависи од стварних побуда и погледа оних који програм састављају и који га остварују.  Друго, посебни партијски програми могу доћи у обзир само ако постоји национални програм, који обележава оно што је неоспорно, целом народу заједничко. Код нас, међутим, то је, услед југословенства, изгубљено, и зато сматрам да један српски политички програм данас мора да садржи и оно што је најактуелније и оно што је велика историјска линија народног и националног стремљења.

Из свега изложеног, сматрам да јасно произилази програм који би изгледао овако:

1.       Држава и територија. – С обзиром на свој геополитички положај и на потребу једног стабилног међународног поретка, као и с обзиром на жртве и напоре за стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године и борбу за ослобођење целе територије Југославије у овом рату – Срби су вољни да образују заједничку државу са Хрватима и Словенцима. Срби су такође вољни да прихвате свако друго решење, које би се показало као међународна потреба за обезбеђење независности Балкана и које би обезбеђивало основне српске интересе.

Read more

Сажетак: Хашки Суд[1] за злочине у бившој Југославији је проглашен од стране својих оснивача и управника за велики успех, и за понос напора такозване међународне заједнице да се казне злочинци, и да се обезбеди правда за жртве. Ипак, његови сумњиви поступци, у вези са којима има и превише неодговорених питања, као и зебњи у вези са исходима суђења, доводе до виђења Суда широм Балкана као неправедног, једностраног и пристрасног, и већ су коришћена у тамошњем политичком говору за националну и верску мобилизацију, како би се те популације организовале и припремиле за сукоб са супротстављеним нацијама и верским заједницама. Овај текст покушава да прикаже барем нека од таквих виђења.

Кључне речи: МКТЈ, Хаг, Кривични трибунал Уједињених нација, Југославија

Виђења злоупотребе Правде: Суд за злочине у Југославији као оруђе сејања[2] будућих сукоба

Увод

,,Нико срећан и нико довољан,

нико миран и нико спокојан.”[3]

Наведени стихови великог српског песника из 19-ог века, црквеног владике и сувереног владара теократске државе Црне Горе и Брда, Петра Петровића Његоша, могли би да најсажетије опишу исход рада Хашког суда, онако како га виде народи проистекли из бивше Југославије, а нарочито Срби и Хрвати. Стихови се, такође, могу искористити и да укажу на недораслости тужилачког тима Суда с обзиром да се умало није догодило да покојни песник добије позив за сведочење од тужитељке Катрине Густафсон због свог величанственог дела, написаног скоро 150 година[4] пре него што је грађански рат, који је похарао Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, уопште започео (InSerbia Today, 2014).

Упркос страхота које су биле предмет суђења, овакви излети званичника Суда у доказивању личне посвећености борби за правду су почесто доносили и веома неопходне тренутке комичног олакшања током процеса, али, истовремено, тиме учвршћивали и уверење о дилентантизму Суда, забављајући бивше југословенске држављане бројним циркуса достојнијих испада особља Трибунала, попут уживо преношеног позива ,,очевицу” наводних злочина, приписаних председнику Србије, Слободану Милошевићу, након чега је слепа особа уведена у судницу да сведочи. ,,Очевидац” је током сведочења признао да не само да ништа није видео, већ да је и то, о чему је говорио под заклетвом, чуо из треће, па чак и четврте руке, током сеоских препричавања на Косову и Метохији.

Read more

Слободан М. Драшковић (1910 – 1982), син познатог српског политичара Милорада Драшковића (убијеног од стране комуниста 1921. године), школовао се у Београду и у Минхену, где је и докторирао. Пре Другог светског рата, на Београдском универзитету је предавао економију и социологију. Уз Слободана Јовановића и Драгишу Васића, био је у руководству Српског културног клуба (његов генерални секретар). Рат је провео у заробљеништву, а по његовом завршетку одлази у Сједињене Америчке Државе, где се све до смрти бавио публицистичким и политичким радом. У емиграцији је основао Српски културни клуб „Свети Сава” и покренуо лист „Српска борба“. Написао је мноштво радова и књига. Текст који следи је један његов мање познати чланак, објављен у београдском часопису Нова Србадија почетком 1941. године.

О мало коме периоду наше историје влада тако неподељено и тако повољно мишљење као о оном времену од 1903. до светског рата, које се назива добом „предратне Србије” или „Србије краља Петра”. То је мишљење потпуно схватљиво кад се има на уму шта је све Србија постигла за тих 11 немирних, грозничавих, у сталној животној опасности проведених, ратом оптерећених година. Више пута је лепо и изразито описан и тумачен тај наш чудесни преображај када смо такорећи преко ноћ од једне мале државице, изгубљене негде у мраку Балкана, тог вечитог „огњишта рата” – државице чији се живот сводио на њене сталне државне ударе, „дворске револуције”, личне режиме, октроисане уставе и крваво угушиване побуне опозиције, државице, која је у очима иностранства била нешто између оперете и балканске тираније – постали једна снажна и крепка напредна демократска држава, која кипи снагом и полетом, растрже се на сто страна, уређује политички живот, води националну пропаганду у неослобођеним крајевима, спрема се за рат, шири просвету, подиже привреду, унапређује науку и уметност, свуда стиже и све може. Јесте се често радило задихано, брзо, са недовољно претходног знања и искуства, али је полет био такав, тако дубок и истрајан, да је изгледало да за нас нерешивих проблема нема. И стварно сав тај неизмеран посао за који се не би веровало да га могу свршити и неколико генерација, свршен је добро, солидно и сигурно. То нису ни у политици, ни у науци, ни у уметности, ни у привреди, ни у просвети, била муцања културних буквараца, него зреле, изванредно мудре и свесне речи једног народа који је потпуно нашао себе, који свој пут зна, који је свестан својих права и своје мисије, и кога никаква сила на свету не може да заустави и да спречи у остварењу идеала. Имали смо државнике и дипломате који су били способни да воде и српску и балканску и европску политику. Имали смо просветне раднике који су били дорасли изванредним задацима времена и који су духовно припремили генерације за натчовечанске напоре које су имали да издрже. Имали смо националне револуционаре и мисионаре какви се рађају у највећим државама света онда када стварају своје империје. Имали смо научнике и уметнике који су у страном свету свраћали на себе пажњу. Имали смо привреду и привреднике који су издржали и победоносно завршили трговински рат са Аустро – Угарском 1906 –1910. године.

Read more

Разматрања која следе односе се на значај и међусобни однос два судбоносна датума који су у великој мери одредили новију српску историју, 25. и 27 март 1941. године, из пера др Слободана М. Драшковића, генералног секретара и једног од суоснивача, поред Слободана Јовановића и других истакнутих српских интелектуалца, предратног «Српског културног клуба.» Овај осврт на 25. и 27. март, чија се годишњица приближава, објављен је 1947. године као саставни део шире студије др. Драшковића, «Српски народ и српска политика.» Становиште др Драшковића односи се на данашњи тренутак у подједнакој мери као на стање у марту 1941.

У ствари, проблем није тако прост. Хвалити 27. март зато што је тога дана дошло до изражаја на један јако експлозиван начин народно расположење, а при том не водити рачуна о последицама које је такав један потез произвео, није мудро. Али је исто тако недржавнички посматрати проблем само са гледишта тренутне ситуације, не водећи рачуна о основним схватањима и погледима народним, о ономе шта и како народ стварно осећа. Јер, ако постоје извесно битни и вечни принципи унутрашње и спољне политике који важе увек и свуда, то још не значи да је могуће конструисати неку политику која би била добра уопште, in abstracto, него је потребно узети у обзир све посебне одлике и све посебне моменте живота и положаја једног народа. Тек на основу свега тога, може се рећи да ли је једна политика добра или рђава.

Read more