др. Слободан М. Драшковић: Српска демократија

Слободан М. Драшковић (1910 – 1982), син познатог српског политичара Милорада Драшковића (убијеног од стране комуниста 1921. године), школовао се у Београду и у Минхену, где је и докторирао. Пре Другог светског рата, на Београдском универзитету је предавао економију и социологију. Уз Слободана Јовановића и Драгишу Васића, био је у руководству Српског културног клуба (његов генерални секретар). Рат је провео у заробљеништву, а по његовом завршетку одлази у Сједињене Америчке Државе, где се све до смрти бавио публицистичким и политичким радом. У емиграцији је основао Српски културни клуб „Свети Сава” и покренуо лист „Српска борба“. Написао је мноштво радова и књига. Текст који следи је један његов мање познати чланак, објављен у београдском часопису Нова Србадија почетком 1941. године.

О мало коме периоду наше историје влада тако неподељено и тако повољно мишљење као о оном времену од 1903. до светског рата, које се назива добом „предратне Србије” или „Србије краља Петра”. То је мишљење потпуно схватљиво кад се има на уму шта је све Србија постигла за тих 11 немирних, грозничавих, у сталној животној опасности проведених, ратом оптерећених година. Више пута је лепо и изразито описан и тумачен тај наш чудесни преображај када смо такорећи преко ноћ од једне мале државице, изгубљене негде у мраку Балкана, тог вечитог „огњишта рата” – државице чији се живот сводио на њене сталне државне ударе, „дворске револуције”, личне режиме, октроисане уставе и крваво угушиване побуне опозиције, државице, која је у очима иностранства била нешто између оперете и балканске тираније – постали једна снажна и крепка напредна демократска држава, која кипи снагом и полетом, растрже се на сто страна, уређује политички живот, води националну пропаганду у неослобођеним крајевима, спрема се за рат, шири просвету, подиже привреду, унапређује науку и уметност, свуда стиже и све може. Јесте се често радило задихано, брзо, са недовољно претходног знања и искуства, али је полет био такав, тако дубок и истрајан, да је изгледало да за нас нерешивих проблема нема. И стварно сав тај неизмеран посао за који се не би веровало да га могу свршити и неколико генерација, свршен је добро, солидно и сигурно. То нису ни у политици, ни у науци, ни у уметности, ни у привреди, ни у просвети, била муцања културних буквараца, него зреле, изванредно мудре и свесне речи једног народа који је потпуно нашао себе, који свој пут зна, који је свестан својих права и своје мисије, и кога никаква сила на свету не може да заустави и да спречи у остварењу идеала. Имали смо државнике и дипломате који су били способни да воде и српску и балканску и европску политику. Имали смо просветне раднике који су били дорасли изванредним задацима времена и који су духовно припремили генерације за натчовечанске напоре које су имали да издрже. Имали смо националне револуционаре и мисионаре какви се рађају у највећим државама света онда када стварају своје империје. Имали смо научнике и уметнике који су у страном свету свраћали на себе пажњу. Имали смо привреду и привреднике који су издржали и победоносно завршили трговински рат са Аустро – Угарском 1906 –1910. године.

Read more

25. и 27. МАРТ 1941: Да ли је требало потписати или одбацити пакт са Хитлером?

Разматрања која следе односе се на значај и међусобни однос два судбоносна датума који су у великој мери одредили новију српску историју, 25. и 27 март 1941. године, из пера др Слободана М. Драшковића, генералног секретара и једног од суоснивача, поред Слободана Јовановића и других истакнутих српских интелектуалца, предратног «Српског културног клуба.» Овај осврт на 25. и 27. март, чија се годишњица приближава, објављен је 1947. године као саставни део шире студије др. Драшковића, «Српски народ и српска политика.» Становиште др Драшковића односи се на данашњи тренутак у подједнакој мери као на стање у марту 1941.

У ствари, проблем није тако прост. Хвалити 27. март зато што је тога дана дошло до изражаја на један јако експлозиван начин народно расположење, а при том не водити рачуна о последицама које је такав један потез произвео, није мудро. Али је исто тако недржавнички посматрати проблем само са гледишта тренутне ситуације, не водећи рачуна о основним схватањима и погледима народним, о ономе шта и како народ стварно осећа. Јер, ако постоје извесно битни и вечни принципи унутрашње и спољне политике који важе увек и свуда, то још не значи да је могуће конструисати неку политику која би била добра уопште, in abstracto, него је потребно узети у обзир све посебне одлике и све посебне моменте живота и положаја једног народа. Тек на основу свега тога, може се рећи да ли је једна политика добра или рђава.

Read more

Проф. др Вишеслав Симић: Велики наук за наше младе – Неће им помоћи ни латиница, ни одрођивање, ни заборав – све док су номинално Срби, на списку су за покољ

Када сам радио као иследник на случају помора и мучеништва Срба у хрватско-муслиманском логору Челебићи, прикупљали смо доказе и сведочења преживелих – углавном једноставан свет, добродушан и напаћен, али не превише школован, и већ увелико одрођен и полатиничен – кад су потписивали исказе, скоро сви су се потписивали латиницом, а кад су сведочили, многи су … Read more

Проф. др Вишеслав Симић: Предлози за пут изласка из државне политичке кризе у Србији

Обустава контакта са ЕУ до успостављања односа равноправности учесника.

Да се НАТО представници удаље из Војске РС и свих институција РС, а да Држава испуни све обавезе према Ратним Ветеранима ВРС, и ода им јавну почаст.

Полицији и службама безбедности осигурати улогу заштитиника Народа и Државе а не слугу појединаца и гарантора издаје.

Прекид контакта са албанским криминалцима да би Албанци одабрали достојне преговараче са државом Србијом и Српским Народом.

Објава Јавног Дуга РС, и потписника Задуживања у име Народа и Државе.

Read more