Србија – ванредно стање

Срби у расејању недовољно схватају размере пропасти земље својих предака. То је узнемирујуће. Али истовремено је и трагично зато што је већина Срба у Србији и комадићима отетих српских земаља (Босна, Херцеговина и Црна Гора) блажено несвесна системске природе и стварне дубине својих јада. Још су мање свесни непосредне опасности са којом се суочавају, колективно као народ и као појединци.

Задатак Института Арчибалд Рајс је да та критична питања истакне у језгровитом и дневнополитички неутралном облику, и затим да  покрене свесрпску расправу о њима. Да би била плодна, таква расправа се мора окончати реалном проценом коренитих узрока националне немоћи и парализе и безнађа који се из те немоћи изродило. Ако се не постави тачна дијагноза којој би убрзо уследила делотворна терапија, пацијент ће сигурно умрети. Да такав исход спречимо, ми смо дужни – да наведемо чувену мисао очева оснивача Америке, која још увек одјекује – да „заложимо своје животе, иметак и светињу части.“

Тренутни јади српскога народа могу се најпре схватити као последица системских мана које су намерно и перфидно уграђене у политичко и друштвено устројство под којим животари. Те мане су осмишљене тако да иду на руку саморазарајућим мерама и поступцима и, још кобније, да онемогуће сваки покушај који би могао повести у препород. Србија је ухваћена у клешта: мере које су циљано скројене да убрзају њено уништење упорно и безобзирно се спроводе, без обзира на повремене кадровске промене у саставу управљачких клика. Истовремено, људи који су способни и родољубиви, а надасве обдарени неопходним знањем и искуством да помогну својој земљи у часу нужде, гурају се у страну, онемогућени су да делотворно учествују у пословима своје земље и да допринесу њеном оздрављењу.

Ова суморна панорама данашњице само је врхунац злокобних процеса који су, за Србију, двадесети век претворили у ничим ублажену катастрофу.

          Биолошка пропаст. Током прошлог века, српски народ је доживео три масовна крвопролића чије су исцрпљујуће последице јасно видљиве до данас. У Првом светском рату Србија је изгубила између четвртине и трећине становништва. У Другом светском рату, углавном под режимом клерокатоличког нацистичког сателита „Независне државе Хрватске,“ око три четврти милиона Срба свих узраста и сталежа било је истребљено. Непосредно после тога, најмање сто хиљада Срба побијени су као жртве злочиначког комунистичког режима доведеног на власт страним, углавном британским интригама, под вођством њиховог агента Јосипа Броза. Природа и последице биолошке пропасти очитовали су се не само на количинској, него и на квалитативној равни. Најспособнији и најобразованији припадници српског друштва, у тим временима задојени родољубивим  самопожртвовањем, били су први да изгину бранећи слободу своје земље или просто зато што су као водећи елеменат у друштву били предодређени за покољ ради застрашивања и да би се тиме паралисала воља и способност народа да пружи отпор.

          Политичка пропаст. Оснивање Југославије по завршетку Првог светског рата било је пројекат локалне политичке елите која је на тај начин, презриво одустајући од циљева који су народ надахнули на невиђене жртве, покушала да себе профитабилно угради у светску елиту. Она га је спровела углавном иза леђа српског народа и без икаквог  овлашћења од њега. Пројекат је следио британску геополитичку замисао, предвиђајући спајање непомирљивих етничких и културолошких целина у оквире јединствене државе, чија је неспособност за опстанак била унапред очигледна. Суштина замисли  налазила се у примени механизма смишљеног за спутавање српско-православног елемента. Унапред испланиране и фаталне структурне мањкавости међуратне Југославије (сличности са уставом из 1974. године нису нимало случајне) довеле су до муњевитог слома и зверстава, под осовинском окупацијом за време Другог светског рата, над обезглављеним српским народом. Краљевина Југославија није положила свој први озбиљан испит када су је 1941. године силе  Осовине напале.

Настанак и развој атмосфере деморализације и општег друштвеног кварежа, што је и довело до распада, изванредно је 1928. године описао Арчибалд Рајс у својој проницљивој опроштајној поруци народу који је заволео, али чије мане није превиђао никада, „Чујте Срби!“ Заиста,  свака од мана коју је Рајс тада приметио и забележио, одонда се силно увећала. Све су јасно уочљиве и данас, у споју за многим новонасталим дефектима које Рајс у своје време није могао ни да замисли.

Као што се могло предвидети, губитак националног компаса, на шта је Рајс благовремено упозорио, донео је горке плодове у облику муњевитог слома државе и војске, чему су уследили черечење земље и језива туђинска окупација, пропраћена дивљачким, идеолошки усмереним грађанским ратом. (Сличности са крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлога века нису безначајне.)Када се кошмар завршио, српски четнички покрет народног ослобођења под вођством генерала Драже Михаиловића остао је десеткован и издат у сплету политичких махинација Велике Британије и Ватикана. Власт је била предата њиховом делегату Јосипу Брозу. Заузврат, он је великодушно пристао на захтев својих покровитеља да се зверства почињена против Срба у колаборационистичкој Хрватској прекрију ћутњом и предају забораву, да би се морални капитал Римокатоличке цркве могао сачувати за предстојеће сучељавање са Совјетским савезом и социјалистичким блоком, и да би мобилизаторска средства Ватикана могла бити искоришћена за блокирање ширења совјетске моћи и утицаја ка западу. Физички сломљени српски народ био је непосредна жртва те паклене стратешке нагодбе која је условила постављање на власт Јосипа Броза и његове партије, што се продужава до данашњих дана преко њихових лоше прерушених наследника. Та ноћна мора, са свим пратећим ужасавајућим последицама, још увек траје.

          Морална пропаст. Обезглављеност, општа колективна безвољност, губитак смисла и непостојање заједничког националног пројекта који би подстакао машту народа, изнедрио стваралачке снаге и изоштрио инстинкт самоодржања – последица је масовног покоља најбољих и најумнијих и погрешног политичког оквира у који је српски народ био утеран. Посвећеност Југославији и илузорној верзији комунизма, у шта наметнути тиранин Јосип Броз ни за тренутак није искрено веровао, две су химере које су временом опседнуле обезглављени физички остатак српскога народа. Последица усвајања тих штетних фантазија било је одбацивање српског имена и културне баштине. Без заједништва утемељеног на историјском идентитету и културном наслеђу никакав општенационални пројекат није могућ. Слом воље за самоодржање и неспособност пружања отпора неизбежно следи. То је управо тачка где се српски народ  налази у овим опасним временима.

Трезвени поглед на узроке срозавања и енергично лечење – не симптома него коренитих узрока – према томе је најпречи задатак. Управо тај амбициозни задатак себи је поставио Институт Арчибалд Рајс. Жалосни страни најамници који, по допуштењу својих господара, данас привремено бахатују Србијом краткорочно немају разлога да од  нас страхују. Ми желимо да они буду уклоњени да би Србија живела[1], то се подразумева. Али у одређеном тренутку, њихове стране газде безобзирно ће их најурити у сваком случају и замениће их новом екипом беспризорних, тако да тренутно они не завређују нашу пажњу и труд. Уместо на њих, наша пажња је усмерена на трули систем којег су огавни режими, као овај садашњи, не више од одвратне, али ипак само пролазне, манифестације.

Шпански родољуб Хозе Антонио Примо де Ривера најбоље је изразио наш став, ако се у његовим речима Србија замени за Шпанију. Ево шта је рекао у следећем на изглед парадоксалном али у ствари крајње разборитом излагању:

„Ми волимо Србију зато што нам се не свиђа … Ми је волимо зато што тежимо савршенству. Ми не можемо волети упропашћену и искварену Србију која нам је пред очима данас. Оно што ми волимо је вечна и неизменљива метафизика истинске Србије.“ [2]  

Сви који схватају ову дубоку мисао и примају је к срцу, спремни су да нам се придруже и ми их позивамо да то учине.


[1] Циници би додали, вешалима или гиљотином, потпуно је свеједно.

[2] http://www.rumbos.net/ocja/jaoc0117.html                 

Leave a Comment